 |
 |
Ја знам да ћу опет стајати негде, далеко изван нас,
наслоњена на зид у најудаљенијем куту собе на
четвртом спрату.
Гледаћу великим очима,
са јако уцртаним понорима на свом лицу,
са доста ироније
можда,
и са нешто мало сажаљења:
шта раде ови људи?
Свеједно.
Ја сам најзад разумела да оно
што је у јорговану није нимало важно.
За сањање нису постеље потребне.
Питање је сасвим друкчије постављено:
да ли ће мо затреперити заједно
као оне две жице на Рилкеовој виолини,
из којих гудало мами исти звук.
Али ни он није знао
на каквом смо лудом инструменту струне ми
и ко је мајстор, који нас држи у руци.
Свеједно.
Није ми потребан човек да бих могла себе да лажем.
И сувише волим самоћу, а да бих могла остати сама.
И сувише ми смета галама, а да бих могла остати
сама.
Лутала сам већ довољно.
Лутаћу још довољно на свом путу између два
дрвета
на свом путу од колевке до мртвачког сандука,
од једног лежишта до другог.
Па зашто онда не би дошао ипак ти,
иако знам да не постојиш?
Био би ми као вода.
Ништа не волим као воду,
хладан млаз кроз гркљан,
никад ми није досадила,
никад је довољно није било.
Онај бокал воде што за сваким обедом попијем
сасвим сама
нека ти буде доказ
да би ми био довољан један човек,
само да те нађем.
Ко зна пре колико времена су
немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две
половине
и сад тражим ону другу.
Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш.
Свеједно.
Ја немам своје тренутке коме да дам
и зато те зовем.
Дани се лако испуњавају сатима и минутима,
у месецу је број дана тачно одређен
и свака година има дванаест избројаних месеци.
Године, месеци, недеље, дани, сати,
хоризонталне и вертикалне линије на тачној табели,
испуњени квадрати са црвеним, црним и плавим
садржајем.
Дођи.
Да покушамо.
Можда се с тобом нећу осећати као увек у туђем
оку,
као тужна, неспокојна авет међу мирним
мртвацима.
Стајаћу.
Гледаћу на жалост и опет и издалека.
Ко зна,
можда смо једно другом течност, која испуњава
врч до врха.
Да ли да те благословим,
да ли да те проклињем, што не постојиш?
Гордана Тодоровић
 |
 |
