среда, 3. децембар 2014.

Гордана Тодоровић: Дођи да покушамо заједно



Дођи да покушамо заједно

Ја знам да ћу опет стајати негде, далеко изван нас,
наслоњена на зид у најудаљенијем куту собе на
четвртом спрату.
Гледаћу великим очима,
са јако уцртаним понорима на свом лицу,
са доста ироније
можда,
и са нешто мало сажаљења:
шта раде ови људи?
Свеједно.
Ја сам најзад разумела да оно
што је у јорговану није нимало важно.
За сањање нису постеље потребне.
Питање је сасвим друкчије постављено:
да ли ће мо затреперити заједно
као оне две жице на Рилкеовој виолини,
из којих гудало мами исти звук.
Али ни он није знао
на каквом смо лудом инструменту струне ми
и ко је мајстор, који нас држи у руци.

Свеједно.
Није ми потребан човек да бих могла себе да лажем.
И сувише волим самоћу, а да бих могла остати сама.
И сувише ми смета галама, а да бих могла остати
сама.
Лутала сам већ довољно.
Лутаћу још довољно на свом путу између два
дрвета
на свом путу од колевке до мртвачког сандука,
од једног лежишта до другог.
Па зашто онда не би дошао ипак ти,
иако знам да не постојиш?
Био би ми као вода.
Ништа не волим као воду,
хладан млаз кроз гркљан,
никад ми није досадила,
никад је довољно није било.
Онај бокал воде што за сваким обедом попијем
сасвим сама
нека ти буде доказ
да би ми био довољан један човек,
само да те нађем.
Ко зна пре колико времена су
немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две
половине
и сад тражим ону другу.
Надам се да си то ти, иако знам да не постојиш.
Свеједно.
Ја немам своје тренутке коме да дам
и зато те зовем.
Дани се лако испуњавају сатима и минутима,
у месецу је број дана тачно одређен
и свака година има дванаест избројаних месеци.
Године, месеци, недеље, дани, сати,
хоризонталне и вертикалне линије на тачној табели,
испуњени квадрати са црвеним, црним и плавим
садржајем.

Дођи.
Да покушамо.
Можда се с тобом нећу осећати као увек у туђем
оку,
као тужна, неспокојна авет међу мирним
мртвацима.
Стајаћу.
Гледаћу на жалост и опет и издалека.
Ко зна,
можда смо једно другом течност, која испуњава
врч до врха.
Да ли да те благословим,
да ли да те проклињем, што не постојиш?

Гордана Тодоровић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Љубавна пјесма


Љубавна пјесма

На небу се појавио облак
Имао је облик људске главе
Негдје око три поподне
Поред мене је прошла жена
Пројурила ватрогасна кола
И нестала без трага
Изгубио сам равнотежу
И видио обрисе њеног тијела
Била је то чиста умјетност
Најузвишенија поезија
Нисам запамтио име улице
У величанственом граду
Мислим да је имала звоник
Да је имала мост
Пјешачке стазе уздуж и попријеко
Људи су водили псе на узици
Са балкона махала су дјеца
Чула се музика
Од среће сам извадио оловку
Из унутрашњег џепа ред за вожњу
Забиљежио пар ријечи
Не размишљајући о форми
И схватио да сам пронашао излаз
И нарушио стерилан живот

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тони Пердић: Велика представа


Велика представа

сада је извесно. био је трик.
сада нам на лице падају сенке.
наслаге тешке.
сада нам очи разгрћу свице
и натраг, у таму, скривају
одсјај стаклене илузије...

сада знамо: трик...
просуло се зрње јалових мисли
по овој мрачној крчми.
грешке су се извесно поткрале.
намножио се мрак.

очи су нам постале зле.
и више се никад у њима
делеки светови неће спајати мишљу
која понире кроз светлосне године.
јер, забога, био је трик.

до лажне звезде, бунтовне планете
са именом богиње, стиже се само
дилижансом презрења...
ни трага од свемоћног портала...
од трагова зала се не да утећи...

причаћемо само отужну причу.
призиваћемо у песмама
незграпне птице
да нам одају тајну великих крила...
упорно их звати... молити надсиле...
али, највеличанственије представе
никад неће бити
што су некада биле...
јер,... о, да... - трик...

Тони Пердић



С Р Е Ћ А Н  Т И  Р О Ђ Е Н Д А Н  Т О Н И!


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 2. децембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Књига


Књига

застанем испред излога
потражим
ту књигу са пјесмама
и чудим се зашто је нема
не могу да повјерујем очима
док ишчитавам непознате
наслове
зар је већ распродана
у њој су најљепши стихови
о потоцима
и уснама моје драге
одлучим да уђем у књижару
и само што сам заустио
да приупитам
пробудим се и скочим бунован

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Еразмо Ротердамски: Похвала лудости (фрагмент)

* 27 октобар 1466 - † 27. јул 1536

Да се, дакле, вратим на ствар. Срећа воли оне који не размишљају много, воли смелије људе и оне који све стављају на коцку. Мудрост ствара страшљивце. Стога видите како се мудраци боре са сиромаштвом, глађу и немаштином и како живе занемарени, без славе и омражени; а луђаци пливају у новцу, седе на крми државе; укратко, живе као бубрези у лоју. Ако ко види срећу у томе што се греје на милости крунисаних глава и што се дружи с дворанима, тим боговима на земљи који се кинђуре драгим камењем, шта му је некорисније или, боље речено, шта више презиру ти људи од мудрости? Или како ће трговац који жели да стекне богатство стварати добит ако се под утицајем мудрости боји лажне заклетве, ако поцрвени кад га ухвате у лажи, ако га и најмање узнемиравају танане мисли мудраца о крађи и зеленашкој камати? Даље, ако неки јури за почастима и црквеним благом, пре ће их стећи магарац или во него мудрац. Ако те привлачи уживање, знај да су жене, које играју главну улогу у тој комедији, свим срцем привржене луђацима, а мудраца се плаше и беже од њих као од шкорпиона. Зато они који намеравају да живе мало ведрије и пријатније морају најпре уклонити мудраца и придружити се ма каквој животињи. Укратко, куда год се окренеш: код папа, код владара, код судија, код чиновника, код пријатеља и непријатеља, код највећих и најмањих, све се продаје ако пружиш паре; а пошто их мудрац презире, они га обично брижљиво избегавају. 

Еразмо Ротердамски

Мирослав Б. Душанић

Душан Рајшић: Дон Кихот


Мирослав Тодоровић: Листови на ветру (22. мај 2014.)


22. мај 2014.

У кафићу "Хавана" прегледам пошту. Јављам пријатељима када ћу бити у Ниш(у). Неуморни Мирко Лукић не посустаје са својим Сазвежђима. Не предаје се, ради оно што би требало да раде институције. У нашим институцијама културе су они што не хају за културу. Од суседног стола стиже реченица: "Ама није ми жао што копам само када сам њега видео са мотиком. Био директор, сада када је гробу на вратима копа на очевини. Стигла ђеца, посла нема, дошо ђаво по своје."
Човек прича. Смеје се, радује... Србин, више воли туђу невољу него своје добро. Ама човече нас само несрећа може да опамети. На кратко. Прича ми покојни ујак што је био у заробљеништву. Казивао шваба, ви Срби кад се наједете мислите да никада нећете огладнити.
Погледам, два средовечна мушкарца расплићу причу. У разговору су и речи стигле са ТВ екрана: комуникација, компатибилно, ресурси...


Идем у Шевељ. Брана на Рзаву, хук воде... Мирише багрем... У повратку, продужим у Клисуру. Седнем на клупу поред чесме и слушам хук воде.
Јави се песник М. Д. Ј.
Под смреком бележим ове редове. У мом видном пољу су цветови перунике, салаш, зеленило што буја обасјано сунцем. Понад у боровима хуји ветар.
Чује се све што је прошло, што ће бити, и што ће се поновити...

* * *
шолопати - прича без смисла

Мирослав Тодоровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Андреј Базилевски: Кад устреба


Кад устреба

изгубићеш
навикавај се на ту мисао
већ данас
изгубићеш
чак и ако овај пут победиш

биће тако
као да ниси ни покушао
биће тако
иако нећеш у то да верујеш

већ те нема
с ове стране огледала
ти си само сен оног који ће доћи

спремај се на то
да ће у кући коју ти градиш
живети други
предај им без борбе
ту лицидерску кућицу

јер теби остају:
кућица од картона
кућа од дима
и кућа од лименки

Андреј Базилевски


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Џелалудин Руми: Увијек


Увијек

Нисам љубоморан
на све прије мене.

Дођи са човјеком
на твојим раменима,
дођи са стотину њих у твојој коси,
дођи са хиљаду њих међу твојим грудима и стопалима,
дођи попут ријеке
препуне дављеницима,
која увире у побјешњело море,
вјечне валове, и вријеме!

Све их доведи
тамо гдје те чекам;
увијек ћемо бити сами,
увијек само ти и ја
сами на земљи
да започнемо живот!

Џелалудин Руми


Фотографије: Са Лидијом на Лаби (њем. Elbe) — кришом фотографисала кћерка Матеја

Марина Цветаева: ЛУЧИНА

* 26 сентября (8 октября) 1892 - † 31 августа 1941
     ЛУЧИНА

     До Эйфелевой -- рукою
     Подать! Подавай и лезь.
     Но каждый из нас -- такое
     Зрел, зрит, говорю, и днесь,

     Что скушным и некрасивым
     Нам кажется <ваш> Париж.
     "Россия моя, Россия,
     Зачем так ярко горишь?"

     Июнь 1931

     Марина Цветаева


Мирослав Б. Душанић

понедељак, 1. децембар 2014.

Далиборка Киш-Јузбаша: АЗИЛАНТ


АЗИЛАНТ

Азилант сам
У казамату тражим уточиште
Јер...

Често заборављам имена
И не знам који је дан
Ни година

Време распознајем
По цветним мирисима
И жутим жвакама

Памтим неважне ситнице
Валентиново
Ногу преко ноге
Чоколадне Ferrero куглице

Од живота правим тајну
Не уживам у превеликој срећи
Пребрајам успутне степенице

Бежим од људи
У тамним краватама
И белим аутима

Љубитељ сам вина
Зато га и не пијем
Упорно се од зубара кријем

Понекад сам уплашено дериште
Избегавам снове
Свет ми личи на губилиште

Кад сам сама
Мисли ми се узбуркају
Гласно вриште

Моле за уточиште

Далиборка Киш-Јузбаша


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Графички дизајнер и сликар: Олгица Стефановић










Преузето из МОЈА ЋИРИЛИЦА, Часопис за културу и уметност, бр. 1, 2012.

Мирослав Б. Душанић: ПИЈАЦА


ПИЈАЦА

У суморним временима
Живот се одвија на пијаци
Као да се на њу сјате
Сва пљачкашка племена

Сваким учињеним кораком
Откривам трагове бившег
Сјаја и свјетлости
Добро очуване руске књиге
Часописи са балеринама
И црквеним хоровима

Ту су и копије колажа
У сецесионистичком стилу
Поред сточића од храстовине
Шарене се тегле с џемом
И покривачи скоро нови
Напуњени гушчијем перјем
И тешким сновима власника

Мало даље корпе од прућа
Грнчарија и албуми са старим
Фотографијама
Сат и електрични млин за кафу
Чавли у свим величинама
Суве траве за све болести

Травку против сиромаштва
Ни овог пута нисам пронашао

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Санда Ристић-Стојановић: Двије пјесме


ЈЕСЕН

Јесен превише дорађује
све жуто.

Туга дочека илузију јесени
да је све жуто просуто.

Ноћ јесени упорно
тражи своју дневну јесен.

Јесен згули са жутог оног
ко је као јесен занесен.

Туга на исувише наш жути
начин тражи јесен.

Јесен признаје да је
жута и њена сен.

Лист света исто као
наш лист јесени опада.

Песма јесени исто као
и реч јесени страда.

Јесен живи од илузије
да је света лист.

Јесен проверава да ли је
наш вербални жути лист
од илузије опадања чист.



ЈЕЗИК

Реч смрт исто као
реч свака говори.
Реч јесен само налик
на жуто наше нешто збори.
Реч ноћ уместо наше
речи ноћ нешто рече.
Реч трен нађе од свог
језика и времена нешто прече.
Песма ноћи се ули у
своју реч вече.

Санда Ристић-Стојановић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић