Јованка Стојчиновић Николић: Мали избор поезије

ДО СВЈЕТЛОСТИ СТИЋИ

Кад потрошимо вид
Гледаћемо се преко таме

Што је више слијепих
Дан је пунији мрака

Ко ће тужном оку
Вратити изгубљени сјај
Ако тама завлада свијетом

Треба ићи до на крај пада

Пад је свјетлост
У устајању скривена

ПОСТАВЉАЊЕ ЦИЉА

Сјећам се из младости
Уских дрвених степеница
Испод музејске зграде
На чијем се врху окупило
Неколико средовјечних госпођа
Сатима расправљајући о неважним стварима

Говор се руши у звоно на оближњој цркви
Које се оглашава најјаче што може

Сачекам тренутак
Додам осмијех на лице
И кренем горе

Сиђите да се попнем

Госпође се једна у другу загледаше
Без иједне изговорене ријечи и покрета
Мирно посматрајући размак између степеница

Примијетила сам да им се не жури

У ЧАСУ

Када сам усамљена
Најчешће надрастају ме мисли
Па скупа путујемо
Обилазећи опасна мјеста
(Не размишљајући о повратку)

Утискујем стопала у ријечи
Ријечи у младо дрво
И са пропланка гледам
Како расту младе наде
Са важним положајем на свакој грани
Које ме увијек знају чекати
Управо у часу
Кад помислим да нећу стићи

МАЛИ ГРАДИТЕЉ

Наспрам мене у купеу број један
Брзог воза на релацији
Љубљана Београд
Сједи десетогодишњак
Изговарајући реченице које су
Издржале све радости и страхове пута

Кад порастем бићу Градитељ пруга
Да сви на свијету путују брзо и једноставно
Кроз разапете тунеле испод планина
У сусрет птицама растављеним од гнијезда

Да се возимо преко слова кад Ријеч буде мртва
Кроз унутрашње грађевине књига
Напокон неко да нам улови душу
Да је узгаја у свом тијелу као у човјечјем

Бићу мали Градитељ пруга
Да не гледам смртне трагове
На цестама од којих смо побијеђени
И прегажене кораке које сам јутрос чуо
Како силазе низ степенице

Јованка Стојчиновић Николић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љиљана Вујић Томљановић: ДОК ХОДАШ / РАДОСТ ШКОЉКИ

ДОК ХОДАШ

није чудно
што се много пише а премало чита
оно чег’ се гнушаш то те и инспирише
све је ту у инат Љепоти
док трепнеш
да те у неистину у горчину обуче –
пишеш и времену се искрадаш
у бајку прерушеном
Љепота је ствар невиђена
заборавиш на вријеме и дозива те
оно не дозвољава
да је сањаш док ходаш
јер не познаје домашаје сна
што се стварном надом мјере

РАДОСТ ШКОЉКИ

гугут неба и пјев трава
у загрљај зове
безазленост шаренила
појмове расвјетљава –
нијемост камена
говор извора ломне брезе

енергија крви од стварања ври
не мари за вријеме
бесмртне свитке порађа

из седефасте свјетлоти
радосне шкољке ничу
у свиралама дана
у кљновима птичјим

исповиједам се тишини
проливеном говору Љубави и
миром у њедрима
безмјерјем бродим

Љиљана Вујић Томљановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Небојша Ђорђевић: СРПСКИ ПЕСНИЦИ

СРПСКИ ПЕСНИЦИ

Кроз слаба врата упале сумњу:
„Земљо ти си најлепша играчка у мојој соби?!“
Изнутра визују два округла сјаја, архитектуру птица,
боје играчака, богумилске песме...

Памте осећање света, „снег, вешала,
обешењака у ланеној кошуљи“,
самотни глас у заједничкој успомени –
глад нових путовања.

Властитих слова се не могу надостити
Или ће реч укротити песника –
Гладан вук осећа крв издалека!

Небојша Ђорђевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Александар Лукић: САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ

САВРЕМЕНИ УШКОПЉЕНИЦИ

Могу ли у овом часу певати,
бити пролећна реса предата ветру –
минђуша леске тако чиста, о, у страху.
Бачен у гето за сам зид, шта могу
но да слушам недовршене парнице.
Поповске смицалице, превише људске,
орахове љуске падају смрвљене чекићем
уза ме под сто на под.
Певати – све мање ми је до посла тог.
Свет око мене безлична је шерпа
о крвопролићу његовом толико знам.
А, ти човече певај о њему,
чини то да не изневериш себе;
нек речи падају међ оплату од дасака.
Положене на то место саме ће очврснути
и постати јаче од бетона.
Певај о истини. Бездано биће
зна да истина постоји у њему.
Лист мувара оштрији од жилета
тик је уз нас. Зелен звук оргуља.
О, моје очи, шта вам се сме дати –
ено, где крију страшила за дроздове,
а мало даље кад се поглед дигне
види се колиба ушкопљеника –
браће, плодова шумских шипурака.
Ткање магле над реком шта говори?
Не обилази око наплавина, гази преко њих.
Певај, кушај испочетка.
Омашити циљ, некад си умео: да, да.
Размотримо пријатељи положај наш.
Чворци су задављени и обешени о
ногу да висе по ободима винограда.
То сте ви друшкани.
Кос пита – кос одговара покисао на грани.
Бог говори из природе, о природи својој.
Точак се окреће али усред убрзања
заустављам га зарад певања овог
нису у том усијању чиста посла,
немој мислити да због лепоте гину људи.

Александар Лукић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Књижевна буњишта

Књижевна буњишта

Кад дође вријеме као што је ово
У коме се увијек пропагира ново
Оставим перо не пишем ништа
И обилазим књижевна буњишта

Сакупљам пјеснике одбачене
Правим збирку једну за мене
Диван ђердан искрених ријечи

Да ми душу болесну излијечи
Од лирике вјештачки скројене
Што запријети да покопа мене

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

О Меши Селимовић из другог угла

О Меши Селимовић из другог угла

(фрагмент из посљедњег интервјуа босанскохерцеговачког књижевника Неџада Ибришимовића: * 20. октобар 1940 † 15. септембра 2011; чији је роман "Вјечник" проглашен ремек дјелом и који је наводно оборио све рекорде по продаји у издавачкој кући "Свјетлост" Сарајево, продаванији је и од Мешиног романа "Дервиш и смрт", а Друштво писаца БиХ га је предлагало и за Нобелову награду...)

За мене је Меша Селимовић издајица бошњачког народа, па ма какве год да су га побуде нагнале на такав чин!
И, ево, већ четрдесет и пет година роман Дервиш и смрт је батина којом муслимане туку по глави, а огроман број њих то не види. И све до свога вјерског освјешћења то нисам видио ни ја. И што је још горе, многи муслимани сами себе том књигом ударају по глави, вријеђају оно једино у себи по чему јесу то што јесу - муслимани. Један муслимански учењак ми каже: “Па немој нам дирати роман Дервиш и смрт, па то је наша књига, шта ћемо без ње...?“ Зар тај муслимански учењак, бирајући између Аллаха и Кур’ана и Меше и Дервиша, не увиђа шта му је прече изабрати? Огромна већина Бошњака и огромна већина људи у Босни нису муслимани (присташе ислама), многи су хришћани и кршћани, а има и много оних, од сва три народа, који не вјерују у Бога и њих се то можда и не тиче, осим ако их не занима истина. Али како то да се то мало муслимана никад није упитало зашто роман Дервиш и смрт званично и здушно прихватају баш Срби, они који муслимане и ислам неће и не воле, који муслимане мало-мало па убијају и прогоне, како је могуће да хвале, поштују и својатају једну књигу која говори о Аллаху, Кур’ану, текији и исламу? Зато што се писац Дервиша исламом и муслиманима није ни бавио, заправо се бавио површно, из својих литерарних побуда и потреба нехотично направивши безброј грешака и не помишљајући да би тиме могао повриједити истину и увриједити један дио свога народа којега се најзад одрекао. Није он то, дакле, учинио намјерно и мени није тешко потврдити да је Дервиш и смрт најбољи роман бошњачке књижевности, само што ја видим шта у њему пише, а многи не виде, а они који виде, а шуте, шуте зато што им је у интересу да је ислам тако снажно и тако лијепо литерарно оцрњен. Наравно, то нису муслимани. А муслимани који то двоје, да је Дервиш и смрт, иако антимуслимански, најбољи роман бошњачке књижевности, не може прихватити, па шта му ја могу, мада таквих, хаман, још нема!... И на крају, највећи је нонсенс када се пишу књижевно-теоретски радови о исламским темама инспирисани романом Дервиш и смрт! Гдје су ти професори-муслимани да упуте своје студенте како треба...? И има ли их игдје?

Неџад Ибришимовић

/Бехар, број 101-102; Загреб 2011./

Леонид Шејка: ПРВА СВЕТЛОСТ

ПРВА СВЕТЛОСТ

То је била светлост
без извора, без правца
светлост потпуна
ни од кога виђена
сама собом обасјана
јер ничег не беше
да буде од ње осветљено
није било места
одакле би се померила
и докле би дошла
није било ничег
што би је одбило или упило
и ничег што би је расипало
била је то светлост
са мраком помешана
једно од другог још неодвојено
то је било све
у потпуности ничег
све које садржаваше било шта
али не и састављено од свега
то је било нешто Једно
још никад неподељено
још никад несастављено
и свака душа упућена Богу
осећа се као део од Целине откинут
и зато поново ка томе целом тежи.

Леонид Шејка

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Искрено ме обрадује када се огласи Јасмин Исак Латић

Успомене

Остале су само песме
оне теби намењене,
реч Љубави и реч туге
на уснама скамењене.

Опустелом малом баштом
бели Јасмин тужно цвета,
празна места на тераси
судба клета, судба клета...

Тим сокаком сад се не иде
сва су врата закључана,
не види се више стаза
она само нама знана.

Остале су само песме
оне теби намењене,
реч Љубави и реч туге
две три сузе скамењене.

И шта ми је сад нег рећи
Моје Драге Успомеме,
Сачувај их Благи Боже
сачувај их ти од мене...

Јасмин Исак Латић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Матија Бећковић: Молитва

Молитва

Уђи у моје очи
пре него што их склопим
да те под трепавицама чувам.

Матија Бећковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Горан Вучковић: Одговор на тужну љубавну песму

Одговор на тужну љубавну песму

   за Никиту Станескуа, посхтумно

Опет је зора осванула нова
и ако сам јуче сахранио себе
у колевку неког несретног
још нерођенчета.
Изнова је замирисала моја ливада
и ако су јуче бесни косачи
безосећајно тлачили њено зеленило.
Из мога ока опет блиста суза,
већа од свих река, од свих мора
и ако је од туге јуче пресахла.
Поново падају кише, листају горе,
девојке се смеју,
на Калимегданима Сретени
срећу траже.
А ја мртав и свестан
колико су лажи слатке,
колико су заблуде лепе
и да нисмо постојали.
Кад би бар велика бела птица
поново снела месец на небо.

Горан Вучковић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јани Рицо: Глад

Глад

Прође ноћ уста заптивених немуштом водом. У зору
засија сунце мокро на котурима бродске ужади.
Лица-сенка, катарке-сенке, путовања —
видесмо их, не видесмо — глад нам није задовољена.

Неко је викао иза брда; неко други
иза дрвећа; онда опет неко, и опет
целог тог касног поподнева — куда да побегнемо?
Где да стигнемо? А можда смо то ми викали? Док су брда
расла и заоштравала се као зуби онога који је гладовао.

Јани Рицо

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Александра Мариловић: Висибабе (фрагмент)

...Ноћ је крволок што ми упорно дахће за вратом и без најаве улази у својој раскошној црној спаваћици. Нијема Шехерзада обузета само својим мислима. А звијезде су само сурове чељусти канибала. Претворила сам се сва у Италију у заласку сунца. Појачавам музику да не бих чула сопствене глупости. Рундеков шал од свиле краси ми гола рамена. Мисли ме додирују, задиркују и штипкају по цијелом тијелу. Плашим се да ће ми оставити плаве модрице од сна. Нечисте мисли носе ми букет првих висибаба. Покушавам им исправити погнуте главице. Шапућем да немају чега да се стиде. Да су оне прави јунаци, револуционари међу цвијећем. Под тежином снијега и пакосним штипањем мраза оне су и ове године устале. Ни високо дрвеће које их окружује није смјело пролистати, ни развратно грожђе родити, нити горда ружа заруменити. Само висибабе ситне, тихе и дивне у својој скромности устале су и гласно најавиле прољеће...

Александра Мариловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Емил Сиоран: МОЈА ЗЕМЉА (фрагмент)

Библиотека НЕСАНИЦА, Вршац  1998.

МОЈА ЗЕМЉА (фрагмент)

   Да наша земља не постоји била је за нас извесност; знали смо да она није стварна осим у нашем очајању.
   Тада се јавио својеврсни покрет, са циљем да реформише све, па чак и прошлост.
   Ни за тренутак нисам поверовао у њега. Али тај покрет био је једини знак да би наша земља могла постати нешто друго а не само фикција. Био је то суров покрет, мешавина праисторије и пророчанства, мистике молитве и пиштоља, који су власти прогањале и који је заслуживао да буде прогањан будући да је починио неопростиву грешку да конципира будућност без будућности. Све вође биле су ликвидиране, а њихови лешеви избачени на улицу: овакву судбину сами су изабрали, што је ослободило земљу да има судбину. Откупили су отаџбину својом махнитошћу. Били су крвави страдалници. Веровали су у злочине, сами су били жртве злочина. Понели су са собом у смрт будућност коју су конципирали упркос здравом разуму, чињеницама, „историји“. И покрет је био згажен, растурен, скоро уништен. Доживео је судбину дивљег Порт-Ројала. Заснован на суровим идејама, нестао је у свирепостима. У тренутку када сам имао одређену слабост према овим крволочним сањалицама, осећао сам да ништа не могу објаснити, предосећао сам да никако не могу успети, да и не треба да успеју јер су поразу моје земље придали снагу и ставове које он није имао. У ствари, страсно сам жудео за двоструким поразом. Било ми је ипак потребно узбуђење. Покрет ми је то пружао. Ко се између двадесете и тридесете не сврста међу фанатике, бесне и махните, имбецилан је. Либералан си само када се умориш; демократа када постанеш разуман. Несрећа је резервисана за младе. Они промовишу доктрине нетолеранције и примењују их; они су ти којима су потребни крв, крици, бука и варварство. Кад сам био млад читава Европа је веровала у омладину, гурала је у политику и државне послове. Додајте томе да је младом теоретичару и квазифилозофу по сваку цену потребан суманути „идеал“. Не задовољава се једноставном филозофијом: фанатик је и узда се у лудост, очекујући од ње све.
   Ми, младићи моје земље, живели смо од Лудила. Било је наш насушни хлеб. Смештени у једном ћошку Европе, презрени или игнорисани од целог света, хтели смо да се говори о нама. Да би успели, једни су корисгили револвере, други се служили највећим апсурдностима и најчудноватијим теоријама. Хтели смо да избијемо на површину историје: дивили смо се скандалу, као једином начину, веровали смо да се светимо апсурду људске судбине, нашој праисторији и непознатој прошлости и понижењу у садашњости. „Правити историју била је реч-наредба. Импровизовали смо своју судбину и били у отвореном револту против наше празнине. Нисмо се плашили да ћемо бити смешни. Међутим, наша је спознаја била недовољна, а искуство - илузорно; све што се касније догодило донело нам је трајно и непроменљиво разочарање. А окончало се тако што је постало наш закон... Спустили смо се на ниво своје земље.

Емил Сиоран

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Двориште

Двориште

Хтјели су да ме убаце у неку књигу
јесте да је мало прекореда кажу
али нема везе
пјесничка група је отворена за све
који прате модерна стремљења
који се не дијеле на нације
и сабијају у локалне торове
јер умјетност не познаје границе

Искрено сам им пожелио успјех
и рекао да ме заобиђу
ја сам од оних породичних људи
најбоље се осјећам
кад газим блато у своме дворишту

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић