Дерек Волкот: ПОВРАТАК ДОМУ: АНС ЛА РАЈ

ПОВРАТАК ДОМУ: АНС ЛА РАЈ

                                                               за Гарта Ст. Омера

    Што год да смо научили
у школи, кô озбиљни Афро-Грци нестрпљиви за оцјенама,
о Хелени и сјенама
присвојених предака,
нема обреда
за оне који се враћају,
само, кад њене утваре изблиједе,
усађене нам у мозак, ноћи
плимом коби прогоњене,
само овај добрознани пролаз
испод кокосових мачева
зарђалих од соли, ових иструнулих
кожастих листова морског грожђа,
кртих шљемова краба, и
роштиља грана, сличних ребрима
жртвених волова на спрженом пијеску;
само ова плажа што заудара на рибље изнутрице
чије фрегате изнад мијењају курс кô јастребови,
чија се протегљаста дјеца шећерастих глава
утркују, похитавши из плићака
јер твоја одјећа,
твоје држање
изгледају као у туристе.
Роје се као муве
око ране на твом срцу.

Пусти дјецу да дођу,
да ти кроз иглене уши прођу,
знајући да ће, били живи ил’ мртви,
оно што други направе од живота проћи мимо њих
кô онај сребрнасти теретњак у даљини
што се провлачи кроз хоризонт кô играчка;
јер некоћ, као ни они,
ниси хтио никакву каријеру
осим ове чисте свјетлости, овог јасног,
бескрајног, досадног рајског мора,
али надао си се да ће значити нешто ако изјавиш
данас, ја сам ваш пјесник, ваш,
све си то знао,
али ни слутио ниси да ћеш увидјети
једном да има повратака дому без дома.

Не дајеш им ништа.
Псовке им се у ваздуху топе.
Црне литице се мрште,
океан шкргуће зубима,
кô тај издубљени чун
плутајућа латица упала у чашу,
без ичег сем своје слике,
клатиш се, не одражавајући ништа.
Сребрнасти дух теретњака
је отишао, дјеца су отишла.
Ошамућен од сунца
довлачиш се натраг у село
поред бијелог, сланог шеталишта
испод чијих палми мртви
рибари помјерају фигуре даме у сјенци,
прелазе укосо, једу своја острва,
а један, с неуким, слатким осмјехом
политичара, клима главом,
као да се сва судбина
клати у подигнутој му руци.

Дерек Волкот

/Преузето из ПОЉА, Часопис за књижевност и теорију, година LV, број 463; Нови Сад, мај - јун 2010. — Пријевод са енглеског: Марија Бергам/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Предраг Бубања: МОЋНИ КОКТЕЛ

МОЋНИ КОКТЕЛ

Миришу дуње
са старинског ормана.
Спокој у души.

Неки звукови. Боје.
Мириси и укуси.
Ноћ. А дан.
Галама. А тишина.
Гужва. А усамљеност.
Нису ноте ако их не бришеш са лица.
А ја – снајпериста на узвишењу.
Поглед на прошлост,
објектив сјећања
и црвена тачка на детаљима
које бих радо упуцао.

Предраг Бубања

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Превирање

Превирање

И обрадујем се сванућу
Кажем: Жив си напустио и ову ноћ
Избјегао си млијечни пут
Нису те опчиниле игре сјенки и мјесец
Као дукат жут

И тако поново укруг
Као у галаксији кружење планета

Ја прелазим из једног огледала у друго
Излажем се болу и суровости
Овог свијета
Изнова спреман да газим трње и блато
Јер за умирање нема погодног времена

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Паун Ес Дурлић: СВЕТИ ЈЕЗИК ВЛАШКОГ ХЛЕБА

ISBN: 978-86-84159-22-1

И рече ми хлеб:

Ја нисам храна за гладне, нисам ни жртва за 
искупљење, ништа од тога ја нисам! Ја сам
напросто живи језик Старих Богова који
је Човек знао да говори када је сa Богом био
близак; и када је свако, ко је тај језик знао,
могао да постане Бог!

И рече ми хлеб још и ово:

Као храна трајем трен, а као знак трајем
вечно, колико и нада у бесмртни живот!

Тада схватих речи Исусове:

Узмите, једите; ово је тело моје!
Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од
овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати
тело је моје, које ћу дати за живот света.
Узмите, једите; ово је тело моје!

(Из теренског дневника етнолога:
„Разговор са влашким хлебом“)

Текст и фотографије преузете из Паун Ес Дурлић: СВЕТИ ЈЕЗИК ВЛАШКОГ ХЛЕБА, Сликовница са речником у четрдесет слика; Балканкулт Фондација; Београд, 2010.

НИКОЛА ТЕСЛА

«Није ми жао што други краду моје идеје,
него ми је жао што немају своје.»
Никола Тесла

Душан Радојевић: О модерној уметности

О модерној уметности

Скупили се људи, групно
Платили карте да виде машине
Унутра једна на којој пише крупно
"Најмодернији произвођач прашине"

Тешка гвожђурија с нијансама сиве
Гледа у њу маса, не зна им се броја
Сви долазе да се диве
Значајности тога строја

Кад њена им прашина покрије очи
Треба само чекати до сутра
Биће мудрији већ изјутра
Упознавши културу преко ноћи

Посташе важни овом згодом
Захвални строју све до неба
А ствараоца, како и треба
Прозваше новим Годоом

Душан Радојевић

Мирослав Б. Душанић

Ђорђе Трифуновић: ИЗ ТМИНЕ ПОЈАЊЕ / Стари српски песнички записи*

О, колика ми је тужица!
Проса немамо,
а за пшеницу да не говорим.

Себар из Сирнића
XIII в.

... Ох, ох, што ми је тужно
у тескоби овој и у смраду овом!
Туго, тужице,
па ову немам коме исповедати,
само теби, Косенице.
Мајко Божија,
изнеси ме из ове напасти,
јер нас невером оклеветаше праведне —
зна Христос ...

Рајчин Судић
око 1360.

Грешни Пахомије
Пахомије земља
Пахомије трава
Пахомије златравни.
Грех мој преда мном јесте непрестано.
Легнувши на одар,
сети се гроба,
мисли на ово.
Страх и трепет отргнуће ме од грехова мојих.
Боже, прости грешнога Пахомија душицу.

Пахомије
1389. 

Земљо зинувша,
прими тело као своје.

Читалац Осмогласника
XIV в.

Авај, завист је још од Адама.
Авај мени што проводих ноћи
пишући о зависти.

Јеромонах Онуфрије
XV—XVI в.

... И где да се скријемо
или одбегнемо?
Земља и небо,
сунце и месец,
звезде и море,
реке и бездани
вапију на ме ...

Теодор Љубавић
1519.

Вај, печали, моја зла хартије,
где ме на те враг нанесе.

Печалник
XVI в.

 ... Рука нечиста и грешна,
данас здравује, сутра болује,
данас се радује, сутра тугује,
данас у младости, сутра у старости,
данас у слави, сутра у бешчашћу,
данас у глади и жеђи,
сутра у ситости и пијанству ...

Митрополит Михаило
1682.

     Попе Оливере, лепу јеси књигу преписао. Да ли си је слепим оставио?

      Зашто бисер кад га нема ко куповати? Зашто слепим књига, кад су мудри о ђаволу, а о Богу луди?

     Не читају књигу умом и очима, већ капљу свећом и пухором и свачим неприличним.

Књигољубац 

XVII в.


◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Издавач НОЛИТ, едиција Мала књига, 65; Београд, 1962.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Овај час

Овај час

Крупне капи кише
Шарају калдрму
На тргу
Тисак људи (и ми)
У магновењу разилази се
Одлази

У истом трену
Небо стаје
У оку остаје трг
Ноћ
Муње што се сјаје
Шаре кише

Овај час
Овај час
Никад више
Ни ноћ
Ни трг
Ни крупне капи кише

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Татјана Коти / Татьяна Коти

РУСКОЈ ЖЕНИ

Бијеле ти руке ко сњегови Русије, обасјане,
Њежност — као неспутане ријеке вали,
Мајчица Волга у очима ти одражена застане,
Ах, дубока ли је она — и њени печали.

Вјетар руком лаком мази ти косе од злата сува,
Ватрено дух ти љубећи на свјежим уснама...
Само небо на висини тајну твоју зна и чува,
Стаза к теби изгубљена у бескрајним житницама.

Ти си искрена и недокучива, као Русија,
Ход не успоравајући пролазе времена,
Ал вазда, Јарославна, име се твоје сија
Заувијек у мушком срцу незаборављена.

Ево, идеш, ко у краљице, корака и држања важна,
Бреме брига повило није раме твоје и плеће,
Руска жено, свагда духом и вјером снажна,
Ти си над словенском земљом сунце излазеће.

Татјана Коти
/Превео: Милорад Радовић/

ХХ век

Двадцатый век был скуп на разговоры,
Боялись слово лишнее шепнуть.
Жила Россия за глухим забором,
И в щелку не пускали заглянуть.

Учились жить без права на ответы,
Растили хлеб, как будто бы не свой,
Разглядывая флаг страны Советов
С серпом и молотом над головой.

И разрушали созданные храмы,
И отрекались от своих святынь,
Не замечая на иконах шрамы
Среди развалин городских пустынь.

И вдруг война. Судьба не пощадила.
За Родину все встали как один.
Откуда у России эта сила,
Когда казалось, что не победим?

Когда к Москве рвались чужие танки,
Не сдал солдат, и насмерть встал моряк.
Славянская народная закалка
Не продала Россию за «пятак».

А годы шли… Краснея от бессилья,
Он рухнул, флаг советский над страной,
И снова обновленная Россия
Идет своей нехоженной тропой.

Ей жить и жить,
Могучей и великой,
Единой, независимой, родной.
Ей жить и жить,
Без окрика и крика,
Единственной, что все зовут Святой!

Татьяна Коти

РОДИНА 

Родина моя — бескрайняя Россия:
И Сибирь, и Волга, и Урал...
Все места для русского святые,
Где бы ты в России ни бывал.
Каждая березка, кустик каждый,
Ручеек и вольная река,
Все напомнит нам о самом важном,
Только здесь родимая земля!
И куда б судьба ни заносила,
Не дано забыть нам об одном —
Эта неоглядная Россия
Есть единственный наш отчий дом.

июнь, 1997 год

Татьяна Коти

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

РАТНИ ДНЕВНИК СРПСКОГ ВОЈНОГ СВЕШТЕНИКА (фрагмент)

Као ратни свештеник V прекобрoјног шумадијског пука, протојереј Светозар Ивошевић (1882-1949), вишедеценијски парох храма Светих апостола Петра и Павла у Јагњилу (цркве Трстене), који је живео у Белосавцима, водио је дневник у периоду од повлачења српске војске преко Албаније до пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије. (...)

   24. децембар 1916. године, логор српске војске код Елбасана:
   По наредби команданта дивизије ишло се са одредом на коњима и са колима из свих, па и нашега пука, по бадњак. Поворку са бадњаком пред вече је дочекао код пуковског штаба командант пука пуковник В. Николајевић са официрима и војницима. Пошто је бадњак положен на ватру, по обичају народном, ја сам као свештеник благословио и окадио присутне и бадњак, отпевао тропар Рождество твоје и завршио јектенијом, отпустом и жељом, уз честитање празника и бадњака, да други пут ово дочекамо у Отаџбини.
   При повратку из пуковског штаба са доктором Рашковићем на вечеру у заједнички шатор, дрхтао сам од јаке зиме и ветра, који овде у ово доба са свом силином дува и био сам узбуђен и занет мислима на вас тамо, моје миле и драге, који сада дочекујете и прослављате велики и радосни празник Рођења Христа Спаситеља света у ропству, беди, невољи и бризи за све нас. Тада пустих срцу на вољу и горко заплаках, квасећи сваки залогај сузама. Знам како је и вама тамо сада, ако сте у животу! Па ипак, сва нада наша је у Бога, који је добар, па ће добро дати! А мени, у овим данима бола и патњи, још је једина пријатност, када се деси да које од вас сањам, те ми се чини као да сам вас видео и загрлио у души својој. Занет и замишљен легао сам у шатор кога ветар страховито њихаше и једва дубоко у ноћ заспах.

Протојереј Светозар Ивошевић

Текст и фотографије преузете из КАЛЕНИЋ, Издање Шумадијске епархије, година XXXIII, број 3 (213); Крагујевац 2014.

Силвија Плат: СВАКОДНЕВИЦА

СВАКОДНЕВИЦА

Уморна од прстења
Уморна од гласова у глави
који јој кажу — пиши, умри
она ставља главу у пећницу
добро загрејану, нетом опрану
да направи свој последњи ручак
за мужа којег нема,
за децу коју неће видети како одрастају,
чак и за суседа у
стану изнад њеног стана,
јединствен, оригиналан ручак
по њеном рецепту,
не особито сладак,
ручак који је већ и пре спремала
али јој никад није успео,
ручак који ће сама појести...

Силвија Плат

ABSTRACTS © by Jorge Portela

Албер Ками: НЕСПОРАЗУМ (Драма у три чина - фрагмент)

МАРТА: Мајко, када скупимо довољно новца, оставићемо ову земљу без видика, ову крчму и овај кишовити град, и заборавићемо ово туробно место пуно сенки! А кад једанпут будемо крај мора, видећеш ме тад! Али треба много новаца да би се слободно живело крај мора! И због тога се не треба плашити. Треба се позабавити овим човеком који је дошао. Његово богатство нам може донети слободу.
 
МАЈКА: Ако је богат и ако је сам.
 
МАРТА: Је ли дуго разговарао са вама, мајко?
 
МАЈКА: Не, једва две-три речи.
 
МАРТА: С каквим је изразом питао за собу?
 
МАЈКА: Не знам, не видим добро, а нисам хтела ни да га гледам, боље је не гледати их. Лакше је убити оно што се не познаје. (Пауза) Ето среће, више се не плашим речи — убити.
 
МАРТА: Боље је тако. Човек треба да зна шта хоће. 

МАЈКА: Уморна сам. И желела би да бар овај буде последњи. Не тиче ме се да ли ћу умрети крај мора или сред наших равница, само бих хтела да најзад одемо из ове крчме.
 
МАРТА: Отићи ћемо! Главу горе, мајко. Још мало је остало да се уради. Добро знате да се и не ради о убиству. Он ће само да попије свој чај, заспаће и ми га још живог односимо до реке. Зар ми нисте онога дана кад су наши чистили брану, рекли да су се наши мање мучили од самоубица. Живот је свирепији од нас. Исправите се, мајко! Ви ћете се одморити, а ја ћу најзад видети море које никад нисам видела.
 
МАЈКА: Да, сачекаћу.
 
МАРТА: У коју собу ћемо га сместити?
 
МАЈКА: Само не у поткровље.
 
МАРТА: Да. Много смо се намучили прошлог пута вукући га одозго. Мајко, је ли истина да морски песак пече стопала?
 
МАЈКА: Нисам била на мору, али кажу да сунце све спали.
 
МАРТА: Кажу да спаљује чак и душе, и да од њега тела постају блистава и празна.
 
МАЈКА (прене се): Је ли то оно о чему сањаш, Марта?
 
МАРТА: Да. Не могу више да се борим са овом душом и морам да нађем земљу у којој сунце сажеже питања.

Албер Ками
/Превела: Мира Димитријевић/

Мирослав Б. Душанић

Вилијам Батлер Јејтс: ГРОФИЦА КЕТЛИН

Николај Берђајев: О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА (фрагмент)

* 06/18. март 1874  † 23. март 1948

      «Људи хоће да буду слободни, неће да их приморавају на добро. А као последица безмерне слободе, која им је дата од Бога, показује се људско оптуживање Бога. Ко је крив, онда, за то што је човеков живот испуњен злом? Хришћанство ли је криво, или је Христос кривац? Па Христос никада није проповедао (оно због чега хришћанство критикују): мрзи и одбаци. Јер, да су људи следили оно чему их је Христос учио у хришћанском свету не би било ничега због чега се, иначе, устаје против хришћанства. У том смислу, у једном Велсовом* делу налази се и дијалог измећу људи и Бога. Људи се туже Богу како је живот пун зла и страдања, ратова, насиља... што постаје несносно. Бог одговара људима: ако вам се то не свиђа, онда то не чините. То је задивљујуће једноставан одговор и веома поучан. Исто тако, хришћанство постоји у свету супротстављајући се сили зла, оно дејствује у тамној стихији у којој се не толико људско зло колико зло изванљудског супротставља хришћанству. Против Христа и његове Цркве устаје — сила ада, и та адска сила дејствује не толико изван Цркве и хришћанства колико унутар Цркве и хришћанства, јер хоће Цркву да раздели и изопачи хришћанство. Ужас опустошења захватио је и света места (Јеванђеље по Матеју 24,15), али због тога она нису мање света, напротив, још су светија. Када би људи имали духовну видовитост они би свакако спознали да изопачавањем хришћанства, проклињањем за зло (за које хришћанство није криво), и преиначавањем хришћанства — они у ствари распињу самога Христа. Христос вечно пролива своју крв за грехе света и за грехе оних који се Њега одричу и који га распињу. Али о истини не треба судити по људима, а поготово не по најгорима измећу њих. Нужно је погледати право у лице Истини па опазити да из ње излази светост. Код људи одблесак Истине треба судити по добром, а не лошем, што значи да о хришћанству треба искључиво судити по апостолима и мученицима, по подвижницима и светима а не према огромној маси полухришћана, полупагана, који све чине како би искривили духовно својство хришћанства у свету.
      Два су велика искушења послата хришћанском делу човечанства — искушење прогањања и искушење славља. Прво искушење, искушење прогањања, хришћани су издржали и дали примере мученика и хероја; хришћани су се показали непоколебљивим у почетку постојања хришћанства када је хришћане прогањала римска империја, али исто тако непоколебљиви су и у нашим данима када су у Русији подвргнути гоњењу од комунистичке власти. Па ипак, много је теже поднети искушење славља. Када се император Константин приклонио Крсту, када је хришћанство постало религија државе и постало државним, — отпочео је дуготрајан период искушења славе. А то искушење хришћани нису поднели тако успешно. Хришћани су се често сами претварали од гоњених у гониче, јер су попустили жељи да владају целим светом. То је оно чиме су многи хришћани изневерили хришћанство, постали су предмет оптуживања хришћанства. Али и поред расутог духа, хришћанство не може бити криво зато што људи нису знали да носе радост његове славе светом, и што се његова слава преобразила у искривљење самога лика хришћанства. И још једанпут био је распет Христос од оних који су себе прозвали његовим слугама на земљи, не разумевајући каквога су духа.»

Николај Берђајев

/Са руског превео: Предраг Р. Драгић Кијук/

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Херберт Џорџ Велс / Herbert George Wells (1866-1946), познати енглески књижевник који је по струци био биолог, изузетно уважавана и утицајна личност европског културног живота до почетка другог светског рата. Иако највише превођен због популарно историјских и научних дела, као и романа из области фантастике ("Рат светова" на пример) - остао је не мање познат по делу "Историја света".

 

Мирослав Б. Душанић