Писмо грбаве девојке ковачу (фрагмент)
Имам грбу од рођења због које ми се одувек смеју. Кажу да су грбавe жене зле, ја никоме нисам наудила. Поред тога сам и болесна, и никада нисам имала срца, због те болести, да се на некога љутим. Имам деветнаест година, али не знам како сам стигла до тог узраста, болна, без иког ко би ме пожалио а да то не буде због грбе, што није за жаљење, јер мене душа боли, не тело, грба не боли.
Жарко бих желела да знам какo изгледа Ваш живот са Вашом пријатељицом, јер је то живот који никада нећу имати, па пошто ни њега чак немам, жудим да сазнам све.
Опростите што Вам оволико пишем, а да Вас и не познајем, али ово писмо неће допрети до Вас, па чак и када бисте га прочитали, не бисте знали да је о Вама и не бисте му придали важност, али бих желела да знате како је тешко бити грбав и заувек живети крај прозора, и имати мајку и сестре које вас воле, али уствари не воле вас, него сте део породице па се то подразумева, само би фалило да ни тога не буде за лутку са изврнутим костима, чух да ме тако зову.
(...)
Нисам по васцели дан на прозору само због грбе, поврх тога имам и неку врсту реуме у ногама, не крећем се, па сам као непокретна, што све у кући грдно замара, али ме трпе, када бисте само знали како је то мучно. Ухвати ме понекад очај, да бих се радо бацила с прозора, али на шта би то личило када бих пала? Некоме бих била повод за смех, јер окно је тако ниско да не бих ни скончала, него бих свима донела још невољe, те видим себе на улици као неку мајмуницу са обнаженим ногама и разголићеном грбом, над којом би људи и хтели да се сажале, али осећају само гађење или им је чак смешно, јер сам таква каква сам, нипошто каква бих желела да будем.
Фернандо Песоа
/Пријевод са португалског: Татјана Манојловић/
Радове Лауре Ирмер (Laura Irmer) из серије "Провокација" (Provokation) фотографисао Мирослав Б. Душанић
-Goran%2BVuckovic.jpg)
