уторак, 20. јануар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Мјесто жаловито


Мјесто жаловито

У порти старе цркве
Пред очима ми вене
Безгласно
Као крв ружа црвена

Никога нема
Надалеко и нашироко
Све улице празне

Наслоњен на штап
Оронуо и клонуо
Осјећам се осамљеним
И од свих одбаченим

И ако потраје тако
Има и ја да склопим очи
Можда већ прве ноћи
Као и сви заборављени
И никад пребројени
Који крв своју
Безусловно
Дариваше Отаџбини

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Судбином овдје


Судбином овдје

У сивилу сјеверне полулопте
У вјечно влажним пространствима
Гдје царују хладноћа и кише
Осјећам тешке просјачке празнине
И опсједају ме апокалиптичне визије
Видим пламенове, ратове и злочине
Језиве сцене с лешевима, без глава
Без удова, наслагане као цјепанице

И нигдје да одем и нађем уточиште
Сатјеран сам у самог себе, у тишини
Што се око мене гусне и стеже
Смрт је свеприсутна, хладна и гладна
Шаље болест, лови ме, баца мреже
Гризе на дневном свјетлу, једе у тмини

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 19. јануар 2015.

Стеван П. Бешевић (* 23. август 1868 † 06. новембар 1942)


Дису

Док ти на дну лежиш у царству сирена,
И шкољка Тритона кроз бездане труби,
Ја размишљах ноћас украј морских стена,
О црном гласу твојој верној љуби.

А питаће опет: „Шта мој Влада ради?“
И чекаће с чежњом, шта ћу да јој јавим...
... Да ли да напишем: „Јадна сирочади,
Тата вечно спава под Егејом плавим.“

... И сад видим тужан, да то нећу моћи,
– Јер твој гроб је страшан, без крста над
главом –
... Сазнаће кад мину варке дуге ноћи:
И сва срца врисну, пробуђена јавом ...

Крф, 18. маја.

Стеван П. Бешевић


Фотографије: Лидија Душанић

Мирослав Б. Душанић: Најљепша пјесма


Најљепша пјесма

Слика на којој сам с дјецом насмијан
Слика са супругом у шетњи поред Елбе
Слика како на језеру храним дивље патке
Слика са пропутовања кроз Саксонију
Слика за сликом...

И заборавим моје лице које се од бола грчи
Заборавим све болове и љекарске прогнозе
И помислим Живот је лијеп
Живот је дар
Најљепша пјесма изашла из уста Господа

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 18. јануар 2015.

Фернандо Песоа: Писмо грбаве девојке ковачу (фрагмент)


Писмо грбаве девојке ковачу (фрагмент)

   Имам грбу од рођења због које ми се одувек смеју. Кажу да су грбавe жене зле, ја никоме нисам наудила. Поред тога сам и болесна, и никада нисам имала срца, због те болести, да се на некога љутим. Имам деветнаест година, али не знам како сам стигла до тог узраста, болна, без иког ко би ме пожалио а да то не буде због грбе, што није за жаљење, јер мене душа боли, не тело, грба не боли.
   Жарко бих желела да знам какo изгледа Ваш живот са Вашом пријатељицом, јер је то живот који никада нећу имати, па пошто ни њега чак немам, жудим да сазнам све.
   Опростите што Вам оволико пишем, а да Вас и не познајем, али ово писмо неће допрети до Вас, па чак и када бисте га прочитали, не бисте знали да је о Вама и не бисте му придали важност, али бих желела да знате како је тешко бити грбав и заувек живети крај прозора, и имати мајку и сестре које вас воле, али уствари не воле вас, него сте део породице па се то подразумева, само би фалило да ни тога не буде за лутку са изврнутим костима, чух да ме тако зову.

(...)

   Нисам по васцели дан на прозору само због грбе, поврх тога имам и неку врсту реуме у ногама, не крећем се, па сам као непокретна, што све у кући грдно замара, али ме трпе, када бисте само знали како је то мучно. Ухвати ме понекад очај, да бих се радо бацила с прозора, али на шта би то личило када бих пала? Некоме бих била повод за смех, јер окно је тако ниско да не бих ни скончала, него бих свима донела још невољe, те видим себе на улици као неку мајмуницу са обнаженим ногама и разголићеном грбом, над којом би људи и хтели да се сажале, али осећају само гађење или им је чак смешно, јер сам таква каква сам, нипошто каква бих желела да будем.

Фернандо Песоа
/Пријевод са португалског: Татјана Манојловић/

Радове Лауре Ирмер (Laura Irmer) из серије "Провокација" (Provokation) фотографисао Мирослав Б. Душанић

Радмило В. Радовановић: Касно предвечерје


Касно предвечерје

Та кућа у којој си ти рођена
У малом херцеговачком мјесту
Постоји и данас али ти ниси ту
Промијенила си адресу
Сад је нека мала варош у равници
Мени непознат број и друга држава
Ја твоју Итаку можда и видим
Али тај сусрет биће само у пјесми
У некој зори и смирају сунца
Кажеш
Узалуд се надаш и чекаш на нешто
Што је прошло и никад се неће вратити
Све лијепо и ружно ријека је однијела
Пишеш у прошлом писму
Дијеле нас миље загађености
Које се таложе у нашим сјећањима
Нама не требају нове свјетлости
Нове године и кругови
Нису нам потребни ни цвјетни дрвореди
Ни неке лијепе шансоне од Азнавура
Слутимо само обећано небо и Хад
Линије нашега живота повезује само прошлост
Оне ишчезавају и полако нестају
Наш прави живот је далеко
Твоја равнодушност остаје у мом забораву
Стрепња и сјећање на тебе пјевају
У овом сутону и једно
Касно предвечерје

5. 3. 2011.


Радмило В. Радовановић

Мирослав Б. Душанић

Оливера Недељковић: Оно што на другим местима не бисмо ни чули


Оно што на другим местима не бисмо ни чули

   Овде, под дрветом у чијој се крошњи сваког јутра рађа крупно и здраво сунце, све је звук. Понајпре, оно што на другим местима и не чујемо: и замаси крхких крила у крошњи и узалудно опирање ваздуха свему што га ваздухом чини. И шуштање травки кроз које очас мине гуштер вукући своју сенку. И пад шишарке на земљу која је спокојно чека. И стризање ластиног репка кад нам поглед односи у непомичну плавет.
   Али, и властите мисли које најзад разговетно чујемо и разумемо, одједном замру. Уснуло дете над којим се, овде, у зеленилу, као двоглаво биће које ослушкује своје једино срце, надносимо, дише, дише, дише. Прећутим мисао да никада нећемо бити срећнији него што смо сада, овде, у овом хладу, који се по читав дан са наших лица никуда не помера. А ова стрепња коју по ваздан уљуљкујемо, наше је прворођено дете.

Оливера Недељковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 17. јануар 2015.

Веселинка Стојковић: Туга са Југа


Антологичар?

Онај на сунцу што се греје,
Онај са извора чисту који пије воду,
Онај што у вину радост тражи,
Еј! —
Онај равницом који броди и планином,
с вуковима и јеленима који збори,
Онај који преже коња у сватове,
девојку цвећем који кити,
Онај с прозора путнику што домахује,
Онај — Дуње у плакару који чува.




Туга

Боже мој,
Не срдим се ја на Тебе;
Само осећам тугу, тугу, тугу.

Спустим се и на обалу,
Попнем се на планину,
Полетим и у небеса —
Исто.

Туга ме свладава.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Горан Ранчић: Врба


врба

повија гране
ка води која бежи
храни се одсјајем
месец је нежнији

што исплаче вода не носи
мисли се камене у корену

не притискај руку смелу
на њено скрхано срце
упашћеш у замку сећања

Горан Ранчић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 16. јануар 2015.

Нада Петровић: ЧВОРИШТЕ


ЧВОРИШТЕ

Све почиње и завршава у истој тачци
две паралелне праве пресечене тамо негде
на замагљеној површини огледала
и сећања на прошлост будућности
трен пре овога сада
корак ка одразу
и непрепознавање и непризнавање очаја

Продајемо црно испод нокта
највеће благо чувано за ове дане
нема се више снаге нити воље
и не поставља се циљ никуда даље

Пакују се кофери да би се бацили у вртлог
везује чвор на камену скинутог с рамена

Тачка постаје крај бескраја
чвориште жиле куцавице
било које све спорије откуцава

Корачамо тапкајући у месту
загледани у сопствене зенице
мисао постаје ментални напор
овде и сада све настаје
и нестаје у трену спознаје
да умире последња нада

Нада Петровић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 15. јануар 2015.

Ален Боске: Мали избор поезије

* 28. март 1919 † 08. март 1998

Песме без шофера (фрагменти)

* 


И путовао си
да би се боље изгубио:
бела стабла, зловољна језера,
нахерена лица.
Путовао си као што се плашимо живота:
од тајне до тајне,
потом од душе до душе, по вољи ветрова.
И често си
путовао у месту
пред својим рукама, испред свог чела.
И себе си видео
с мртвом птицом на уснама:
ниси могао да заволиш себе. 

 
*

Са песмама у џепу,
возом одлазиш до неке паланке.
Идеш од гробља до гробља
и на сваки надгробни камен
положиш
пречиста и злобна твоја певања.
Не знаш да ли ће их читати мртви,
али си сигуран да ће ноћу
богови и богиње
о њима бити обавештени.


(Пријевод с француског: Слободан Јовалекић)


Сунце

Једно старо сунце размишља
на мом длану: седи.
Лицемерна је то звезда;
намеће ми своје законе.
Главу ми одсекоше,
и из ње изађе сунце:
рекло би се звер
која смрт најављује.
Груди ми поцепаше
и сунце дотрча
да живи од пљачке
и да моје биће поткрада.
Сунце, ма где пошло,
мој презир ће те пратити.
А сунце зева, зева,
и мој скелет пржи.



* * *

Купите моје уздахе.
Узмите моје сумње.
Поклоних ли вам корнет гримаса?
Кад будем све продао,
поћи ћу да се родим далеко од себе,
између свежег манга,
мачијег пољупца,
неколико безимених ствари.
Купите моја надања.
Узмите моја веровања.
Поклоних ли вам корнет осмеха?
Ја сам пиљар.



Аутопсија ништавила

Никада немам носталгију за собом.
Ја сам само тренутак који препознаје свој пад.
Ја сам реч која не изражава
ни биће ни ствар.
Заборавио сам да сам изгубио успомене,
каменчиће на једном бедном путељку.
Треба ли да аплаудирам ономе што ме брише:
ветру, снегу,
жељи да не будем ништа?
Какав се то фосил креће
мојим плућима?
Одлучио сам се на аутопсију ништавила.
Довољно ми је да будем неодређен
да бих заслужио
најчистију одсутност.


Ален Боске

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Антологија поезије старог Мексика: ЛЕПТИРИ ОД ОПСИДИЈАНА И ЖАДА

БКГ (2009)

НЕК СЕ ОТВОРИ СРЦЕ ТВОЈЕ

Нек се отвори срце твоје!
Нек ми срце твоје ближе приђе!
Како ме само мучиш,
та због тебе мрем!
Одлазим онамо
где бићу уништен.

Хоћеш ли плакати за мном, последњи пут,
хоћеш ли за мном жалити?
Пријатељи смо били само,
док ја сад одлазим,
ја одлазим.

Моје срце ништа друго до овог не казује:
ни једном се више вратити нећу,
ни једном више никнути,
на добром месту, ту, на земљи!
ја сада одлазим,
ја одлазим.

(Анонимни песник)


Мирослав Б. Душанић

среда, 14. јануар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Живјети у слободном стиху


Живјети у слободном стиху

У конфузним ноћима надигравамо се
Моја болест и ја
Не дам се, не предајем се лако
Мада су ми шансе скоро никакве
Болест као коров урасла у простор
Овладала тијелом и временом
Ритам и звук откуцаја казаљки на сату
Ускладила са налетом болова
Час ме у понор баца, час на површину
А ноћни лептири, сове, анђели, сабласти
Лица знана и незнана, шаролике слике
Пуне емотивности и мисаоне густине
Дефилују поред мога лежаја
Спремни да задају одлучујући ударац

Балансирам између кревета и неба
У сфери субјективног, на граници између
Јаве и сна, одржавам несносну равнотежу
И не одустајем у борби за мој крхки живот

О зашто ли сам тако неувиђајан и себичан

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Избор из БИБЛИОПИСА


КОРОВ 

Кад су увенули виногради
Остали смо без сјенки
Био је то један од првих знакова
Да свијет пропада
Имали смо још увијек ливаде
Али брзо их је запосјео коров

Кад су увенули виногради
Престали смо
Да посјећујемо светилишта
Иако смо били велики вјерници
У борби са коровом
За одласке нисмо нашли времена

На почетку смо га успјешно сузбијали
Временом се исцрпили и одустали
Спржило нас сунце
Није било винограда и његовог хлада

Кад смо хтјели поново у цркву
Да се Господу пожалимо и помолимо
Нисмо могли
Свуда око нас је бујао коров

Мирослав Б. Душанић


Александар Марић

1914. РЕКЕ

Не прелазите наше реке
Заведене у књиге староставне
У њиве питоме не залазите
Села не дирајте
Куће од земље и сламе

Не прелазите Дрине, Саве
До Мораве и Ибра
Не ступајте чизмом
Станите пред градовима
Оружје спустите

Не изазивајте крв
Да вам се животи
Не претворе у камење
Планина уз које
Нисте смели да кренете

Станите да ради нас
Не пропаднете и не погинете
За вечну част и поклон
Да због нас грешних
Не изгубите спасење

Јер име вам већ бледи
Брише га наша крв
Круни се ваше царство
И не само ваше
Круне се котрљају

И тону у нашим рекама
Колубарама, дринама

2014.

Александар Марић


Горан Вучковић (рад Виолете Кевро из Костолца)

ОСМОВЕКОВНО БДЕЊЕ БЕЛОГ АНЂЕЛА

Још Владислав језди покрај Пријепоља,
сенке Немањића по Расу вијоре,
док Бели анђео, то је Божја воља,
наткривљује ведре Милешевске зоре.

Из праха се буде јутра осављена
као вечни знамен светог мученика,
а ноћ дуга, мркла, краћа је од трена,
са Врачара сјаје мошти небесника.

Молитву кроз шапат, бескрајну тишину,
квари моја рима што из пера никне
и из уста цвета божур кроз празнину -
да због живе ране још једанпут крикне.

Горан Вучковић

Роман Кисјов

НАТПИС НА КАМЕНУ

На дан Страшног суда
Неустрашив ће стати
пред Судијом само онај
Који је на земљи
са страхом Божјим живео

Роман Кисјов
/Са бугарског превео: Александар Марић/