Наташа Андрић: РАМЕ ЗА ИСКАКАЊЕ

РАМЕ ЗА ИСКАКАЊЕ

Седнеш поред неког времешног храста да се изјадаш, а он све то чуо одавно и само шушти. Сви звуци који се чују када се не чују звуци који се иначе чују су, у суштини, миш. Одох мало у реалан свет. Тамо ме само виде, а не чују шта мислим, па ме и више воле.
(Потпуно несавршен живот. Потпуно сломљени људи. Али ти и ја смо алхемичари, пријатељу. Ми знамо од пустиње да направимо шарене караване.)

Наташа Андрић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: Три пјесме

***

Било би ми лакше да смо се посвађали,
да сам ти стреле бацила у вир,
струну лука покидала,
да си ми рекао све оне речи
које сам већ чула
и због чијих сам неправди
стајала уза зид спремна за стрељање,
без повеза на очима.

Али ја нисам рођена да ми буде лако,
живот је лепљива мочвара
кроз коју се све теже пробијам
док ми сенка затрпава трагове

Нисам од оних које загризу ремен
и отпљуну огризак заједно са јауком,
који се прилепи као скорели завој
и који траже самилост...

Моја бол у мени, незарасли чир,
чекала је игнорисање да би набубрела
и сазрела до прснућа...

Можда ће ти бити лакше ако сазнаш
да вадим циглу по циглу из зидова
који су некада били кућа у којој сам чекала
да проговориш...

***

Пристајеш, постајеш, будеш, балансираш, трајеш
и опстајеш на разапетој жици туђих очекивања,
надања, заповести, дресирања,
и у трену кад помислиш ко си и одакле
буде ти жао што не видиш куда даље
јер неминовност је пад,
светлуцава опсена сенки на зиду детињства,
страх који паралише корак,
наставиш да висиш над сопственом спознајом
да су атрофирали мишићи,
да си у точку смрти који се врти,
да излаза немаш
или га не видиш
и не предајеш се,
за предају је потребна снага,
устати, подићи руке, истурити белу заставу,
зато измашташ песму Коена
и светлост Ауроре Астралис
затвориш се у речи као у оклоп
да јаук и говор заборављаш
док читаш невидвиљо мастило
на млечној белини зидова
који се приближавају

Изговорена

Најјача је на свом прагу
наслони се на кућу
припитомљује гује из темеља

Пред њом се ништа не крије
она ништа не открива

Ван кућишта
окамењена маховина

Увуче се међ зубе
да подупре стубове
и изнутра ојача себе

Кад пред вратима
мечка заигра
добош одјекне злокобно
кућа се ослони
на туђу реч

Тад укућани заћуте
прво са туђинима
а онда међусобно

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Горан Ранчић: Премеравања

Клопка 13

премеравања

дуго мерисмо колико стопала
имају линије мајчиних дланова

онда мерисмо колико дуго свитац
може живети у затвореној тегли

јуче нам се насмејало јер сунчев зрак
запе за око и ми кренусмо да меримо

данас тражимо душу неког од нас
ако је има и закачимо је ченђелима

да јој кужу скинемо и обучемо песму
мојом се већ одавно стихови огрнули

на крају када нас небом буду мерили
схватићемо да ништа измерили нисмо

Горан Ранчић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Александра Мариловић: Пријатељу

Пријатељу

Драги пријатељу,
Дани су птице.
Разнијели су твоје име и
његово сјеме побацали свуда.
На све стране се и примило.
Расте као млади граб у сјени неке шуме.
Расте као најцрвенија ружа у моме врту.
Расте као споменик Јесењину.
Расте као пољско цвијеће и не да се као коров.
Ја се и не трудим да га уништим.
И сама сам се у твоје име расцвјетала.
Пишем ти сваки дан.
Kада ће ме више пронаћи твоја порука у боци?!
Сјети се, ми смо се тако смијали.
Двије загрцнуте младости,
трчале су кроз пољану живота…
И на крају свега:
Дани су црвене латице божура.
Једну по једну кидам и шапућем: воли- не воли.
На крају ипак увијек заврши са воли и знај да сам сретна.
Моја седмица закључи се осмијехом…

Александра Мариловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: СРЕЋА

Сара

СРЕЋА

Срећа је твоје срце у грудима.
Срећа је моје срце у грудима.
Срећа је ова наша прича о срећи.
Срећа је кад си срећан, Путниче.
Кад се пробудиш и угледаш дан.
Данас је сунце велико.

(Маргарете 2)

Веселинка Стојковић

Матеја, Јерг (Jörg), Лидија, Сара

Le bonheur

Le bonheur c'est ton cœur qui bat.
Le bonheur c'est mon cœur qui bat.
Le bonheur c'est notre histoire sur le bonheur.
Le bonheur c'est quand tu es heureux, Voyageur.
Quand tu te réveilles et vois le jour.
Aujourd'hui le soleil est grand.

Veselinka Stojković 
/Français Zorica Sentić/

Сјећање на Зорицу Сентић 

      Ово ми се писамце вечерас случајно
      отворило. И сама сам се изненадила.
                                Веселинка Стојковић
 
Некад се све слаже (као) само од себе
И ми се зачудимо тој игри случајној
Иако то и није баш тако
Јер случајности нема
Ништа на овој планети није случајно
Ни Њено писмо ни Твоја пјесма
Ни пријевод ни мој цвијет
Само што ми не знамо разлоге
Или не умијемо да тумачимо овај свијет

07. 12. 2014.

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Шунтаро Таникава: Анђео, пун наде

Анђео, пун наде

И на ливади, и на обали мора,
и на улици и у соби,
свуда је било оно што сам волео.

А нигде није било онога за шта
бих дао живот.

Зато, преспавао сам ноћ са анђелом.

Хтео сам да ме загрли планина.
Хтео сам да ме растопи небо.

Хтео сам да ме упије песак,
да напустим људски облик,

да следим ток нагог живота.

Шунтаро Таникава
/Пријевод са јапанског: Кајоко Јамасаки/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Дијего Валверде Виљена / Diego Valverde Villena

Diego Valverde Villena

Мапа

Та мапа твога срца
коју си ми дала
личи на оне туристичке мапе:
све што је лепо
близу је
и улице су кратке
и руте разговетне.

Али после
растојања не одговарају
има улица које нису убележене
а путеви су вијугави
и замршени.

И већ је касно, јер сам забасао
у град, и нема
повратка.

Твоје очи су упрте у даљину
и више ми нису оријентир.
Изгубио сам се
безнадежно.

    Conquista

                Mis ojos y mi boca recorren tu cuerpo como ejército de insectos.
                Pierden pie en el mercurio de tu piel, se levantan
                vadean hoyuelos persiguen atajos
                caen en las trampas móviles que tiendes
                clavan banderas de amor y de deseo
                en las cotas vencidas
                almacenan pedazos de tu calor para pasar el invierno
                anegan cada rincón con miles de patas diminutas
                pueblan todo con rigor milimétrico
                parcelan en hexágonos tu piel de cera
                trazan mapas detallados, abren caminos
                arman pontones para vencer
                el vértigo de tu hermosura.
                Conquistan para rendirse,
                para postrarse
                como bárbaros arrodillados ante la faz del Basileus.

    Diego Valverde

Освајање

Моје очи и усне миле по твом телу као војска мрава.
Оклизну се на живи твоје коже, па се дигну
савладавају удубљења траже пречице
упадају у покретне замке које им постављаш
заривају заставе љубави и жеље
на освојене коте
скупљају мрвице твоје топлоте за зиму
преплављују сваки кутак хиљадама ножица
настањују све са милиметарском тачношћу
парцелишу у шестоугаонике твоју глатку кожу
израђују прецизне мапе, отварају путеве
подижу понтонске мостове како би савладали
вртлоге твоје лепоте.
Освајају како би се предали
како би пали ничице
да се клањају као варвари пред лицем Базилеје.

Дијего Валверде
/Пријевод са шпанског: Гордана Ђирјанић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Адам Загајевски: Сада, када си изгубио памћење

Сада, када си изгубио памћење

Сада, када си изгубио памћење
и можеш само беспомоћно да се смешкаш,
хтео бих ти помоћи – јер си својевремено
управо ти, као демијург, отворио моју машту.
Сећам се наших похода, вунастих облака
који плове ниско изнад влажне шуме у планинама
(у тој шуми знао си сваку стазицу) као и
летњег дана, када смо се попели на врх
високог морског светионика на Балтику
и дуго посматрали бескрајно таласање мора,
његове беле бодове испрекидане попут фирцања.
Не могу заборавити тај тренутак, мислим да си и ти тада био
узбуђен – чинило се да видимо цео свет,
безграничан, мирно дишући, плав, савршен,
истодобно јасан и магличаст, близак и далек;
осећали смо закривљеност планете, чули смо галебове
који су се забављали лаганим летењем
кроз топле и хладне ваздушне струје.
Не успевам да ти помогнем, имам само једно памћење.

Адам Загајевски
/Превела са пољског: Бисерка Рајчић/

Фотографије Балтика: Лидија Душанић

Мирослав Б. Душанић: Одлазак

Одлазак

Одустао је од мисије и отишао
Листове хартије оставио празним

Није ми оспорио пјеснички таленат
Мој преиспитивачки осјећај
И меланхолични уздаси
Постали су му живи пијесак

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Реј (Рејмон) Дурем: Рехабилитација једног ветерана

* 30. јануар 1915 - † 17. децембар 1963

Рехабилитација једног ветерана

Докторе, докторе, лежи ми добро
ал’ брине ме много та нога коју сте ми дали.

Докторе, докторе, чујте ме кад вас молим,
дајте ми црну вештачку ногу.

Идем кући у Џорџију
и због ове ноге ће тамо многи да фрчу.

Докторе, докторе, чујте ме кад вас молим,
ја желим црну вештачку ногу.

Реј (Рејмон) Дурем
/Пријевод: Данијела Јовановић/
 

Мирослав Б. Душанић

Живорад Недељковић: ТА ПОЕЗИЈА

ТА ПОЕЗИЈА

Дуња у прозору већ трули – ваља улици
Окренути њену другу страну, здраву још који дан.
Морам цвеће у дворишту ослободити увенулих
Стабљика, гњилих плодова. Још који дан
Могу уређивати оно видљиво и уживати
У напору обликовања, док ме снег не окрене другом.

Изложили смо све. А оно процветало у нама – траје,
И упркос напору да речи спустимо што дубље,
Гњили су и квргави плодови иза стакла.
А пролазници, пролазе ли пролазе.

Живорад Недељковић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Анђелко Заблаћански: БЕЗИМЕНИ

БЕЗИМЕНИ

Ја сам жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Ја сам песка зрно
Усред пустињских дина,
И оно најцрње црно
У тами морских дубина.

Ја сам пастир без стада,
Чувар харема туђег,
Јадник без јада
И луђи од најлуђег.

Ја сам пешак без ногу,
Хлад без сенке своје,
Нејасан и Богу
Ја, дуга без боје.

И опет жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа, 
Туга дубока.

Анђелко Заблаћански
/Птица на прозору, Српска књига; Рума 2007./

Мирослав Б. Душанић

С Р Е Ћ А Н  Р О Ђ Е Н Д А Н!

Александар Радашкјевич: Двије пјесме

КАКВА ДОСАДА

Како досадно је живети, не верујући, како
веровати, не очекујући више. И месо нечије
крцкаво пропуштати кроз тело, које и не примети,
и зиму, опет бљузгаву, подносити кроз прозор
ознојен од досаде. Каква досада – то енто по
реду вече, расцмиздрено над пеном Лете.
Све препознавати, не видевши ништа, и видети
данима, ништа не препознајући. Лепршати, у
памет узети се, венути, легати и устајати, и лик
умивати, који наниже клизи, да би  уљудно
намигивао светини, док ова гоји се у посном
загрљају досаде. Појединачно, удвоје, у сну
о сновима или у препуној ступи поднебесној,
где још од јутра све врви – каква је досада
поново живети и умирати. И умирати –
каква лепљива  то је, безизлазна досада. Каква
досада – на свету досађивати се десетинама
Божјих зима тако заразно, тако поштено
и да вам не дојади, ни овако ни онако, и да
никако не дојади вам као пролећна омама та
земаљска присносрдачна досада.

                                         12.2002. Бохемија

ТРИПТИХ КИШЕ

I

Ја знам музику растајања, која лије
и лије обилно, непрестано, и сваки
поглед за погледом лако раскринкава
њен пусти припев у растопљеним
зеницама.
                  Ја знам како се седи у углу
укочено зурећи у угао, као да
иза угла извући ћемо мрежама
свитање, и откровење ће нас влажно и
полагано пољубити у чело.
                                               Ја знам, знам
како грудима просецати звучни талас
и не старити, не спавати у сну, када –
на меком  глибовитом пакленом –
када на дну за тамом тама и сенка
у тами не дирне те и не узљуља,
када те уопште не примећују иза
непомериве срме
кише која живог те
односи.


II

Шта ће мени киша у Паризу пред-
јесењем? Шта ће ми новости
друге? Празни шта ће ми позиви?
Мени грозничаво руменило на
јабуци, шиштање шибице пуне
влаге, бућкање леда у јантарном
вискију и окна у окну коме смркава се –
шта ће ми? Шта ће ми овај ја, који уздише
„шта ће ми“? И злурада је радост бити сада
и овде, где време вешто разапиње дане
и промрзле ноћи потапа
зато што јеси, ти јеси, зато што чекаш
осиротело и мислиш иза црних
огледала кише –
шта ће ми.


III

Каква упорна киша
у Паризу, како сува. И
чак је срце све тише, тише,
да не би пречуло, да не би
чуло како преко калдрме
стакласте слепа дама у
пењоару крем боје
забасава у подводну
уличицу моју
Куртуа.
              Каква окорела
киша у Паризу, каква
неовдашња. Она кортља се
низ косине мансарде
набубреле као ларва, час
не опирући се, час обрушујући,
час ништа не схватајући
и плачући мутним оком
фењера.
              Каква доследна
киша у Паризу. Она трчи
по крову гола. Нико од свих
који живели су неће дописати
њене умирујуће у трулежи,
њене натопљене речи.

                           8. 2002. Париз

ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ (Из Толстојевог дневника - фрагменти)

***

Како мора да је страшно када човек осети да је сам на свету, од свега одсечен! Кад човек - ма колико да је залутао - не би осећао своју духовну везу са светом, Богом, он не би могао да живи. Ако пак изгуби свест о тој вези, он не може да живи и убија се. То је објашњење готово свих самоубистава.

(14. јануара 1907.)

*** 
Живот се не креће већ трепери, подрхтава у сваком бићу. То што се мени чини да се живот креће у времену - илузија је. Живот се само све више и више испољава у времену. Сунце се не креће кад га открију облаци који су га заклањали.

(14. јануара 1907.)

Лав Николајевич Толстој

(Бдење; Сврљиг, бр.2, година II, мај 2003.)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић