среда, 19. октобар 2011.

Poetry in a Global Box: Repiblik d Ayiti / République d’Haïti

© Thomas C. Spear: Bonel Auguste
Espace dissolu

J’ai toujours ete suspendu
parmi les dieux furtifs
interpellant dans une voyance
de terre minee
les portes closes de l’espace dissolu
qui suscite pourtant l’incandescence
des signes cabalistiques
au seuil des quatre itineraires
du grand voyage

Sous l'insolence de la soif
l'eau fait de son etanchement
un long sillage
d'araignees venimeuses
un cheminement de metaux
qui geignent

Dans l'elevation crayeuse du levain
le pain est une bouchee d'ecartelement

Mon gland est le seul oeil par lequel je lorgne
ma part du monde
mon egalite avec les hommes

© by Bonel Auguste

Port-au-Prince : Imprimerie Henri Deschamps, 2007.
ISBN: 978-99935-7-58-9

Space Destroyed

I have always been suspended
among the furtive gods
calling, in a vision
of mined earth,
on the closed gates of the destroyed space
that still demands the incandescence
of cabbalistic signs
on the threshold of the four paths
to the final journey

Insolent thirst,
in quenching it the water leaves
a long trail
of venomous spiders
a movement of metals
squealing

In the chalky rise of the yeast
the bread is a bite of dismemberment

My gland is the only eye through which I
observe
my piece of the world
my parity with men

© by Bonel Auguste
(Translated from the French by Nataša Ďurovičová)

Мирослав Б. Душанић: Пјесма за моју сестру

Савко Пећић Песа
Пјесма за моју сестру

Поздрав, мајка, молитва,
гробница, отац, Бог...
Једна ријеч, било која ријеч
када успомене оплакујем.
Једна ријеч натопљена сузама
и горка као хљеб,
којим се у туђини храним.
Моја ријеч, у тумарању
између тамо и овдје исписује
једну пјесму – а ти је не чујеш.

Мирослав Б. Душанић
(са њемачког препјевао аутор)
 
© by Turker Yilmaz: Српска црква у Химелстиру/Хилдесхајм

НАРОДЕ МОЈ


НАРОДЕ МОЈ

Народе мој, стоко моја безрепа,
тебе лако свежу у окове,
ћутиш, трпиш, крпиш своје ципеле,
чекаш другог место тебе да устане.
Чекаш чудо да се спусти са облака,
док комшијске међе крадом помераш,
љут си кад ти укажем да грешиш,
а храни те свакога да исправљаш.

Народе мој, овцо моја кудрава,
ти ћеш рађе поћи с другим овцама,
него чути савет доброг чобана,
дражи ти је хвалоспев од истине.
Да ти гуслам како си ми јуначан,
да те подсећам на подвиге предака,
није важно ако их не досегнеш,
ти расплети коло преко пропланка.

Народе мој, кокошко без сећања,
ти се не сећаш ни имена својега,
ни лисице кућу што ти похара,
вуку врата отвараш без куцања.
Лако пустиш да те мрвама намаме,
за три гроша мењаш кућу за букагије,
дајеш децу своју за јастуке,
черег тела само да те нахране.

Народе мој, снаго моја једина,
дај се дигни већ једном из пепела,
па искидај свилу што те спутава,
и сагледај лица својих душмана.
Па се опет сети својих предака,
и подвига и јуначког страдања,
на звук трубе крени истим стазама,
где је прошлост твоја увек стајала.

Феђа Димовић
(Београдски синдикат)

уторак, 18. октобар 2011.

Mein Literaturfreund Tasso schweigt…

Tasso J. Martens (Reinhard Mermi)
So lautete einer von seinen täglichen Limericks:

in heringsdorf da spricht ein aal
die heringe hier werden zur qual
ja - meint die schlange
auch mir wird bange
die sitten verkommen hier total

Tasso J. Martens

Аслан Махмути: Двије пјесме

аз съм бог
или дрво спаса

јављаш се
као светлосно тело
на српу младог месеца

указујеш се
код нинине локве
и уз гојин грм

чекаш ме
уз крсно дрво
уз кедар и чемпрес

чиниш се
змијом од меда
и од злата јабуком

помилуј ме
девичанским крилима
и изведи пред господа


Камен на земљи

мој сине
сине мој
подигни се
над мој гроб
оплакуј неоплакане
памти свеприсутне
камен стави
на мој мрак
да памти
кости да ми дави
плачи невидљиви
мој сине
име моје
не напуштај
храм мој мртви
искро моја
над звездама
натапај ми
плућну лађу
сузама
читај ми са
камен-олтара
речи песме
ништа друго
мој месече

Аслан Махмути: пјесник и књижевни преводилац; рођ. 1971. године у Београду; филозофске студије у Београду, потом политичке науке, новију историју и филозофију у Тибингену (Tübingen); у Нирнбергу (Nürnberg) гдје живи и ради, објавио више књига поезије на српском језику: „Хостија у пепелу“, „Мирне ствари“, „Збирови“, „Речи трећег говора“, „Сенке појава“; са српског на њемачки језик преводио између осталих Миодрага Павловића, Радмилу Лазић, Ану Ристовић, Милутина Петровића, Зорана Богнара, Милана Ђорђевића, Енеса Халиловића...

понедељак, 17. октобар 2011.

Савко Пећић Песа: У свјетлости таме

(Пријатељу и роду мом
Мирославу Б. Душанић,
написах ово, зато што својим
умом живот разумије.)

Бивша кућа пород. Душанић у Појезни саграђена 1972.
док се жижак увлачи
у свјетлости таме
пржи се на свитку
жеља угасла
крушка чечавка
у грлу запела
нема гласа
да нешта каже
јер живот тиња

сунце зрацима милује
утабане слике стопала
сузама мајчиним дојена
дјечијег вриска у блатишту
тама обрисе прекрила

поред стабала
и сад земља
на мокраћу мирише
зора свака до подне
на дјецу извирује

на вратима тама
свјетлост праг не додирује
од уклетог Драшана
дуго већ гласови не долазе
сјене у сутон залазе
дјеца се без колијевке
у туђини не смирују

Савко Пећић Песа

недеља, 16. октобар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Запис

© by Anna Marta: Zapis 106
Запис
(за Савка Пећић Песу)

Пишем
Нека ми остану
Ријечи

Кад ме више
Не буде
Да и људи
Могу
Да ме осуде

Јер Господ
Је
Још за живота
Мог
Изрекао
Што је имао
Рећи

Мирослав Б. Душанић

© by Anna Marta: Zapis 107

субота, 15. октобар 2011.

Мирослав Б. Душанић: Запис

© by Радосав Стојановић: Буква - Запис из околине Црне Траве
Запис

Кад дуне вјетар
Демони свјетлости
Нестану
У испарењу сивила
Асфалт града се охлади
Људи повуку
У станове
Као у вагине
И ишчекују поновна
Рађања
Неки од њих се
Изјалове
И заврше заувијек
На градском гробљу
Они подмлађени
Већ у марту
Полажу им на гробове
Прве љубичице

Мирослав Б. Душанић

петак, 14. октобар 2011.

Милан Грбић: Између сенки

© by tessanije
Између сенки

између сенки посматрам
друга боја храни сите инквизиторе
између сенки
по ко зна који пут иста прича
са истим актерима
некад време крије одговоре
између сенки тешко је
а и нема се времена
ум помрачен немиром због мира
данас се нећу молити за Јапан

песма прилично шкоди
певао сам и добио глогов колац
не залазим у гружански крај
сенке се гурају по угловима
остављајући траг уместо покољења
а ко зна зна
има ли разлога да између сенки живим ја

Милан Грбић

Мирослав Б. Душанић: Глогов колац Мирољуба Тодоровића

© by Beate Prahl: Versuchung
Глогов колац Мирољуба Тодоровића

Ходам бесциљно
Не очекујем позната лица
У овом граду нема
Пријатеља
Ни осмијеха
Ни птица
Неки страни људи
Ужурбани
И апстрактни
Нестају у пролазима
Сви су исти
И то већ годинама
Ништа се није промијенило
Од мог доласка
Утапам се у осаму
Небо глуво
Сунце посустало
У срцу глогов колац
Исти онај којег помену
Мирољуб Тодоровић
У својој пјесми
„Усплахирена вечност“

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 13. октобар 2011.

Ивана Кекић: Наслеђе

ISBN: 978-86-86337-15-3
Наслеђе

Преци су чекали крај ватре
и у дугом стрпљивом очекивању
све страхове окрунили,
досули немир пити
и љут прах јаловине,
сасушене пороке издробили,
све несанице,
снове.

Крв се изли,
довољно за живот
и за смрт.
Сваки нови дамар нестаје
у прастаром жамору крвотока.

Упорно над казаном бдију,
капљу им бајалице у течност
што се излива у нове калупе.
Додирују те речима непознатим,
блиским
и чувају ти место крај огњишта.
Да их сретнеш, да ли би их препознао?

Ивана Кекић

Elsa Rieger: Was bleibt

© by schorlestumpen (Gelsenkirchen - Deutschland): Loslassen

Was bleibt

Kriegerin nannte mich meine Schwester und stolz brannten ihre Augen auf mir. Bald schlossen sie sich für immer. Ich kroch in diese und jene Betten, mein Herzwund mit einer Art Liebe zu überleben.
Jahre kamen und gingen.

Du kamst. Breit und stark waren deine Schultern. Du hast mich umfasst, bis meine Tränen versiegten. Verletzungen heilten. Auch das Lachen wuchs und Leichtigkeit. Kieselgestein brach sich unter Wasser im Sonnenlicht. Tags darauf ratterten wir Serpentinen steil hinan zum Gletscher. Mein Leib dicht an dich geschmiegt. Auf deinem glitzerroten Gefährt. Ich wollte ... ich wollte ...

Und jetzt sind es zwei Namen, die mir auf den Lippen knistern, jeden Morgen aufs Neue.

Elsa Rieger

Balkanrock: RotFront (Berlin)






Die ultimative Partyband. Mal stehen sieben, mal zwölf oder 15 Musiker auf der Bühne – im Publikum bleibt kein Mensch lange für sich alleine und spätestens nach den ersten Songs verschwindet die Grenze zwischen Bühne und Tanzflache spurlos. Gründungsmitglied Yuriy Gurzhy ist eine Hälfte der RussenDisko. Ein Ukrainer, zwei Ungarn, ein Amerikaner, ein Australier und fünf Deutsche mischen in ihren Songs Ska, Reggae, Dancehall- und Cumbia-Sounds mit Klezmer, frechem Hip-Hop mit Berliner Schnauze, osteuropäischer Turbopolka, mediterranen Melodien und Rockriffs. Die Texte auf Russisch, Ungarisch, Deutsch und Englisch erzählen vom Berliner Alltag, über die Abenteuer von Immigranten in einer großen Stadt. Nach dem Konzert ist die Party noch lange nicht zu Ende! „Die Musik von RotFront ist nicht nur gut, sie ist auch ein Beitrag in Sachen Völkerverständigung.“ (Wladimir Kaminer)

среда, 12. октобар 2011.

Мирослав Б. Душанић : Још увијек је облачно

Урош Предић: Визија у облацима (1887)

Још увијек је облачно

Силне су муње и громови
У брдима
Мога дјетињства
Силне су ријечи у бијесу
И страсти изговорене
Претешке су
Када се са усана одлијепе
И загосподаре простором
Тада брда подрхтавају
А камоли неће људи

Још увијек сањам: Са
Страхом јата гавранова
Ишчекујем да злослутно
Над крајоликом круже
Потом ноћ и совуљагу
Која ће гласно плачући
Да ремети тишину и
Одброји судбоносне сате
На крову куће
Жртве одабране

Још увијек је облачно
И киши
У пјесмама мојим
И док громови урличу
Испијам сокове
Од кукуријека и кукуте
И неутјешно оплакујем
Наше
Неповратне одласке
Сахране и вриске

Мирослав Б. Душанић