Мирослав Б. Душанић: Осјећам небо

© by markcork40

Осјећам небо

Из утробе моје избјегличке собе

пуштам заточене ријечи

ослобађам је устајалих уздаха

и крика

дошло је вријеме краја осами мојој

зато сјећања - скромну оставштину

за дјецу и пријатеље

- радо у слике претачем

срећан што неповратно крећем

утабаним путем предака мојих

Мирослав Б. Душанић

Miroslav B. Dušanić: Ein Wort

Alfred Kubin

Ein Wort 

Es gab ein Wort
das im Kult der Aufopferung
Lippen suchte
Ein Wort
wie ein orthodoxer Mönch

unabhängig von der Zeit
Ich sang es im Schlaf
und flüsterte es
bis zum Ende des Traums
Jetzt suche ich es
möchte es aufschreiben
kann‘s nicht finden 

Miroslav B. Dušanić

Folk-Metal-Trio aus Kasachstan: Ulytau

Gabriele Brunsch: ...s’ist eisig, eisig, bitterlich

© by Gian Valdivia - Weihnachten

...s’ist eisig, eisig, bitterlich

.
...s’ist eisig, eisig, bitterlich
wind treibt den schnee wie gischt.
ins weißlich grau der himmel mischt
ein seltsam-seltsam glitzerlicht,
das mischt sich in die weiße gischt,
spricht flüsternd, wär ich weihnachtlich,
so bitter wär die kälte nicht,
so eisig wär sie nicht...!

ich bitt hinein ins weiße licht,
das sich so seltsam gräulich mischt,
schick mir von deinem zauberlicht,
weil’s mir ganz tief im herzen sticht,
sei weihnachtlich, sei weihnachtlich,
so bitter wär die kälte nicht,
so eisig wär sie nicht...!

die eisig fahle weiße schicht,
(wind treibt den schnee wie gischt)
sich grau mit schwärzlich-grau vermischt.
erst zaghaft gleist das glitzerlicht,
dann diamanten eisiglich,
nur kalt, nur kalt, nicht weihnachtlich,
nicht wärmt der schein,
er schimmert nicht,
muss bitter kalt, muss eisig sein...

Gabriele Brunsch

Мирослав Б. Душанић / Славко Покрајац: У овом граду ја никога немам

тешко је (али можда и драгоцјено) искуство туђине

у сваком пролазнику упорно тражиш

и „препознајеш познанике“

а ипак остајеш непримијећен и сасвим сам

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

У овом граду ја никога немам

Корачам тужан улицом својом

Свуд око мене незнани људи

Да ми је срести познатог неког

Да кажем здраво и здраво буди

Гледам у крчму младости своје

Гдје шљиву точе ко дукат жуту

Да ми је срести познатог неког

Да га позовем на једну љуту

Стојим на мосту љубави прошле

Узалуд чекам Даницу звијезду

Да ми је срести познатог неког

Да срећан умрем у своме гнијезду

У овом граду ја никог немам

Куда да кренем с киме да живим

Другови стари отишли давно

Ја друштво правим зорама сивим

Славко Покрајац

Vlatko Stefanovski i Stefan Milenković (22. 12. 2010 Sava centar - Beograd)

Драга Елена, знам да си се добро провела!

Miodrag Pavlović: Paradiesische Sprüche

Der Traum vom Traum

Der Traum kam zu mir

als habe man ihn mir zugeführt:

er verlangt zu übernachten

am richtigen Ort

zur falschen Zeit.

Das Dumme ist

ihn erwartet nicht

jenes ICH

das ihn träumt

sondern ein anderer

halbstumm

geht er zur Tür hinaus

und umarmt ihn zärtlich

ihm zum Trotz.

Miodrag Pavlović

Сан о сну

Сан је дошао до мене

као да је доведен:

тражи да преноћи

на правом месту

у погрешно време.

Несклад је у томе

што га не дочекује

оно ЈА

које га сања

него неко други

немушт

излази на врата

и грли га нежно

из ината.

Миодраг Павловић

ISBN: 978-3-902113-50-4

ПРИДОШЛО ВРЕМЕ

(По Миодрагу Павловићу)

Зар није дошао

Прво у сламу пећине

Под надзором ока звезде

Зажигане само за ово послушање

Зар није дошао тренутак

И више него трептај

И више него век, међустепеник

Почетка и коначног испуњења

Зар није дошао тренутак

Да освану чекана обзорја

Сахрањене у књигама пророчким

И свет да добије коначан облик

Зар није дошао тренутак

Да свану благе вести

Уморним створењима пролеће

И место спокоја измољеног

Зар није

Никола Александар Марић

Мирослав Б. Душанић: Демократска разбибрига

Демократска разбибрига

У моду је ушла Демократија
На ђубришту дјеца се диве одбаченим играчкама
Понеки аутомобил посједује све точкове
А лутке се проналазе и наге и обучене
Жене се хватају за метал и одјевне предмете
Чипкасте хаљине и лаковане ципеле
Су веома тражена роба
Државна телевизија је обзнанила
Да ће у Демократији за све бити журки и балова
Ако не одмах а онда ускоро
Доста је било Диктатуре народ је то заслужио
Заборављен дуго се за друге клатио и патио
А када се благо сунце ка Западу суновратило
Скоро да је све употребљиво прикупљено
И спремно за Демократију
На колицима су чак и огромни листови купуса
Вијоре са попут застава на Скупштини
Још само да дођу мужеви и донесу
Мало више хљеба него прошли пут
Па да се окупе породично и одгледају
Нову епизоду шпанске серије и срећно заспу

Мирослав Б. Душанић

Orthodoxe Kirche der Heiligen Apostel Petrus und Paulus (Palačkovci, zwischen Derventa und Prnjavor - Serbische Republik / Bosnien und Herzegowina).

Die Kirche wurde im Jahre 1843 während der osmanischen Herrschaft erbaut. Sie ist vollständig aus Holz. Die orthodoxen Bewohner der umliegenden Dörfer sind sehr stolz auf ihre Kirche und freuen sich auf viele Touristen aus dem Ausland.

Никола Александар Марић: Пјесник са којим се радујем и плачем

О СРБИМА

Од овог повечерја

Срби су на бдењу

Ако ли ко задрема

За руку крсну славу

Да држи, ако ли коме

Ноге попусте на храстовину

Да се ослони, ко огладни

Светињом да сити,

Ко ожедни трикратко

Воду богојавску

А ко оде са бдења

Расрбљен се враћа

Као странац отачаства

пленик

ТРИПТИХ О СВЕДОЧАНСТВУ

са два обраћања

Свет је сведочанство

И нема покрета незапамћеног

Ни малог таласања воде

Ни плахог таложења неба

Све је забележено ревносно

Прибира се писар и трава

И нежељено и жељено памте

Сведоци случајни, промишљени геном

Слободно вуци своје тишине

Прећутане клетве или срамоте

Осећања неисказана и страна

Свет овај сведочи трен као и век

Свет је сведочанство

Не испуњива меморија

Спремиште сваке речи

Било испраћене, не формиране

Ниси се провукао незнатан

Иако мали инсект историје

Твоја се псовка зачађила

А врлина просијала на летопису

Свет је овај сведочанство

Саделан да баштини импулсе

И сваки делић тела, честицу

Удостоји сећањем, дакле трајањем

Прво обраћање

У сваком глиненом ћупу

У светској котарици

Воћу донесеном са планине

Месецу пробушеном

Делић заборава стоји

Као страх од квара

Или немоћ да скочиш

Да загризеш дубоко дубоко

У илузију замењену животом

Делић заборава црн

На планети која памти

Која сваки миг региструје

У зони заборава дрхтиш

Да не снађе те сећање

Затурено лице одбачено

Шта је са твојом меморијом

Том свесном одбијању

Да све се испише до краја

Јер крај ужасава

А пред вечношћу зебемо

Јеси ли заборавио звезде

Разасуте око Распећа

У белој задужбини Симеоновој

У међи слободе и уздржања

Јеси ли заборавио звезде

Друго обраћање

Забележен си у капсули

Космичком путнику рађања

Уписан у протоколе полета

Један си од људи позваних

На послушање ново

И пут којим закорачио си

Дрво које си прво савладао

И река, микро-представа тока

Рибе њене за лов постројене

Памте те очима сјаја и немира

Градови поплочани жутом и сивом

Мостови промењене намене

Потез секиром у меко дрво

Тек посечена плућа земље

Између два даха држе те

Жена, она запостављена

И она узнета до трона

Памте твоју посету законску

И ону под оклопом страсти

Записан си хтео не хтео

А ти јеси ли заборавио

Работавшег Саву на негдањем

Ловишту зверова, у материци

Зидова осликаним животима

Јеси ли заборавио работавшег

ПОВЕЉА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Сневам ти крила

Да голуб си слободни

И прегршт зрнастих стихова

У питомој бранковини

А око ти камено

У висини Грачанице, застало

Душу у плачу

Небеском збежишту

ПОВЕЉА МЕХМЕД ПАШЕ

Лако

Као што ме расрбише

Обнављам мост

Брата правоверца

Узиђујем место срца

Да куца

У тајном образу матере

Пећком жилишту предајем

ПОТРЕБА

Треба писати даље

пребирати нагомилане речи

ухваћене у мрежу

вођену рибарем рибара

законодавцем и творцем чуда

Треба пловити даље

до увале где разгорева

ватра уздржана силом

присуства Бога Логоса

и потрчати преко у сретење

Треба корачати даље

иако се буди море

под босим стопалима

иако дубина вапи

и зверје морско гладни

Треба сусрету даље

наоружан тврдом вером

чак и када виђење

и глас сигурни изостану

у ноћи душе у олуји

Треба се молити даље

у тмастој овој засенчености

и Божије име бројити уснама

треба певати даље речи бележити

као милост незаслужену

Никола Александар Марић: рођен 1973. год.


„Студеница, студеница“ (2003), (најбољи рукопис на конкурсу СКЦ Крагујевац за прву пјесничку књигу)
„Косовски прозбеник“ (Градац, Рашка, 2008)
„Анђели жетеоци“ (Књижевни клуб Краљево, 2008).

Едгар Алан По

© by B Major - A minor

Видећ птицу ебеносну, осмех тужно срце косну,
због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.
„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси вране,
што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –
кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“
Рече Гавран: „Никад више.“
(Едгар Алан По – „Гавран“)

Мирослав Б. Душанић: Радујсја по ...

© by Slike Kosova - Ruins

Радујсја по ...

У власти вјетрова ждерем године

дијелим судбину народа мог

док ме бију и черече

крв пију из вена

Славјанску

у мојим очима свијетле

кости потомака

свијетли кандило

и ја не лелечем

не одричем се Српства

као ни имена Твог

већ дрхтавим гласом

смјело

појем молитву

појем Тебје

на небесима

јер знам

да су страдања

и уздизања

пролазна

и да је слава

Твоја

и ријеч Твоја

посљедња

Мирослав Б. Душанић

E. A. Poe: The Raven

The Raven

Once upon a midnight dreary, while I pondered weak and weary,
Over many a quaint and curious volume of forgotten lore,
While I nodded, nearly napping, suddenly there came a tapping,
As of some one gently rapping, rapping at my chamber door.
`'Tis some visitor,' I muttered, `tapping at my chamber door -
Only this, and nothing more.'

Ah, distinctly I remember it was in the bleak December,
And each separate dying ember wrought its ghost upon the floor.
Eagerly I wished the morrow; - vainly I had sought to borrow
From my books surcease of sorrow - sorrow for the lost Lenore -
For the rare and radiant maiden whom the angels named Lenore -
Nameless here for evermore.

And the silken sad uncertain rustling of each purple curtain
Thrilled me - filled me with fantastic terrors never felt before;
So that now, to still the beating of my heart, I stood repeating
`'Tis some visitor entreating entrance at my chamber door -
Some late visitor entreating entrance at my chamber door; -
This it is, and nothing more,'

Presently my soul grew stronger; hesitating then no longer,
`Sir,' said I, `or Madam, truly your forgiveness I implore;
But the fact is I was napping, and so gently you came rapping,
And so faintly you came tapping, tapping at my chamber door,
That I scarce was sure I heard you' - here I opened wide the door; -
Darkness there, and nothing more.

Deep into that darkness peering, long I stood there wondering, fearing,
Doubting, dreaming dreams no mortal ever dared to dream before;
But the silence was unbroken, and the darkness gave no token,
And the only word there spoken was the whispered word, `Lenore!'
This I whispered, and an echo murmured back the word, `Lenore!'
Merely this and nothing more.

Back into the chamber turning, all my soul within me burning,
Soon again I heard a tapping somewhat louder than before.
`Surely,' said I, `surely that is something at my window lattice;
Let me see then, what thereat is, and this mystery explore -
Let my heart be still a moment and this mystery explore; -
'Tis the wind and nothing more!'

Open here I flung the shutter, when, with many a flirt and flutter,
In there stepped a stately raven of the saintly days of yore.
Not the least obeisance made he; not a minute stopped or stayed he;
But, with mien of lord or lady, perched above my chamber door -
Perched upon a bust of Pallas just above my chamber door -
Perched, and sat, and nothing more.

Then this ebony bird beguiling my sad fancy into smiling,
By the grave and stern decorum of the countenance it wore,
`Though thy crest be shorn and shaven, thou,' I said, `art sure no craven.
Ghastly grim and ancient raven wandering from the nightly shore -
Tell me what thy lordly name is on the Night's Plutonian shore!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

Much I marvelled this ungainly fowl to hear discourse so plainly,
Though its answer little meaning - little relevancy bore;
For we cannot help agreeing that no living human being
Ever yet was blessed with seeing bird above his chamber door -
Bird or beast above the sculptured bust above his chamber door,
With such name as `Nevermore.'

But the raven, sitting lonely on the placid bust, spoke only,
That one word, as if his soul in that one word he did outpour.
Nothing further then he uttered - not a feather then he fluttered -
Till I scarcely more than muttered `Other friends have flown before -
On the morrow he will leave me, as my hopes have flown before.'
Then the bird said, `Nevermore.'

Startled at the stillness broken by reply so aptly spoken,
`Doubtless,' said I, `what it utters is its only stock and store,
Caught from some unhappy master whom unmerciful disaster
Followed fast and followed faster till his songs one burden bore -
Till the dirges of his hope that melancholy burden bore
Of `Never-nevermore.'

But the raven still beguiling all my sad soul into smiling,
Straight I wheeled a cushioned seat in front of bird and bust and door;
Then, upon the velvet sinking, I betook myself to linking
Fancy unto fancy, thinking what this ominous bird of yore -
What this grim, ungainly, ghastly, gaunt, and ominous bird of yore
Meant in croaking `Nevermore.'

This I sat engaged in guessing, but no syllable expressing
To the fowl whose fiery eyes now burned into my bosom's core;
This and more I sat divining, with my head at ease reclining
On the cushion's velvet lining that the lamp-light gloated o'er,
But whose velvet violet lining with the lamp-light gloating o'er,
She shall press, ah, nevermore!

Then, methought, the air grew denser, perfumed from an unseen censer
Swung by Seraphim whose foot-falls tinkled on the tufted floor.
`Wretch,'I cried,`thy God hath lent thee - by these angels he has sent thee
Respite - respite and nepenthe from thy memories of Lenore!
Quaff, oh quaff this kind nepenthe, and forget this lost Lenore!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

`Prophet!' said I, `thing of evil! - prophet still, if bird or devil! -
Whether tempter sent, or whether tempest tossed thee here ashore,
Desolate yet all undaunted, on this desert land enchanted -
On this home by horror haunted - tell me truly, I implore -
Is there - is there balm in Gilead? - tell me - tell me, I implore!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

`Prophet!' said I, `thing of evil! - prophet still, if bird or devil!
By that Heaven that bends above us - by that God we both adore -
Tell this soul with sorrow laden if, within the distant Aidenn,
It shall clasp a sainted maiden whom the angels named Lenore -
Clasp a rare and radiant maiden, whom the angels named Lenore?'
Quoth the raven, `Nevermore.'

`Be that word our sign of parting, bird or fiend!' I shrieked upstarting -
`Get thee back into the tempest and the Night's Plutonian shore!
Leave no black plume as a token of that lie thy soul hath spoken!
Leave my loneliness unbroken! - quit the bust above my door!
Take thy beak from out my heart, and take thy form from off my door!'
Quoth the raven, `Nevermore.'

And the raven, never flitting, still is sitting, still is sitting
On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;
And his eyes have all the seeming of a demon's that is dreaming,
And the lamp-light o'er him streaming throws his shadow on the floor;
And my soul from out that shadow that lies floating on the floor
Shall be lifted - nevermore!

(First published in 1845)