Мирослав Б. Душанић: Час за љубав

Мирослав Б. Душанић

Час за љубав

вјеруј ми добар је час
сваки час је за љубав добар

након дугих година
уморних година од лутања
нигдје никога
лагано пада мрак
и хладне кише кап по кап

сједим на камену сам
срео сам толико ликова
а сад вјетар нечујан
само вјетар ми лице милује
као некад мајчин додир благ

вјеруј ми добар је час
сваки час је за љубав добар

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Жена са оног свијета

Мирослав Б. Душанић

Жена са оног свијета

учим дан за даном
вјежбам у тамним ноћима
припремам се

прво ћу да је одсањам из даљине
као и жене на сунчаној плажи
потом ћу је на хљеб намазати
и свакодневно јести са путером и зачинима

и попићу је такође
са кремом од шлага одозго
и разнобојним воћем
слово по слово хладно исцијеђеним

вјежбам у тамним ноћима
устајем врло рано
стрпљиво се припремам

да би је имао пред собом свјеже сервирану
и ако ми у сузама не истече
још ћу и да је посјетим
па макар то било на кратко и у пролазу

(српска верзија, 26. 01. 2014.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Прва љубавна

Мирослав Б. Душанић

Прва љубавна

Слагао сам ријечи замишљајући
Како се дивиш тој пјесми
Коју никад нисам ни написао
И пазио сам гдје ћу да ставим зарез 
А гдје је боље тачку
И волио сам те у тој пјесми искрено
Од срца неизмјерно
Као што те и сада волим
И сигуран сам да би је често читала
Можда на мјесечини или уз свијећу
Тајно чувала под јастуком
Због ње би и вријеме заборавила
Било би ти сасвим неважно
Да ли је сунце иза брда изронило
Или ти се ноћ на трепавицама пластила
И све моје несташлуке би ми опростила
Вјерујем да би покоји пут
И заплакала од среће онако
Разњежена и уздисала дубоко
Али је никад не написах
Не имах снаге да је на папир преточим,
Ту пјесму над пјесмама
Моју прву пјесму љубавну 

Мирослав Б. Душанић

Објављено: РИЈЕЧ, Часопис за књижевност и културу, број 3-4, година VI; Књижевни клуб Брчко дистрикт Бих, јесен-зима 2013.

Мирослав Б. Душанић: Није то никаква тајна...

Тања Бабић: Мирослав Б. Душанић

Није то никаква тајна...

Све се раслојава. На испруженом
длану, тек пробуђен, дан умире.
Није то никаква тајна, није ни сан,
ни опора јадиковка. Вријеме цури
као ситан пијесак кроз прсте... 

Градови једу људе, рече пјесник,
а ја му заборавих име. Кад месо
оглођу, у земљу полажу костуре.
Један од њих ће, да буде и мој.
Није то никаква тајна, није ни сан,
ни опора јадиковка.

Зато... Када зажелим да те загрлим,
узмем грумен земље мирисне...

Мирослав Б. Душанић

Miroslav B. Dušanić: Akt / Мирослав Б. Душанић: Акт

Akt

Unsere nackten Körper wiegten sich

kraftlos im Wind 
des Dämmerlichtes und Regenchaos
das undurchschaubare Dunkel 
breitete dichten Schleier aus 
in gierigem Fressrausch verspeiste uns 
so dass nur das Liebesnest verblieb 
von den Weidenzweigen gebaut.

Miroslav B. Dušanić
 

Luciano Castelli: Rosa Nackte (1982)

Акт

Обнажена тијела нам се 
беспомоћно клатила на вјетру 
сумрака и кишног хаоса
непрозирна тама распростирала 
свој густи вео
у глади похлепној нас пождерала
само је љубавно гнијездо остало
од врбовог прућа изграђено. 

Мирослав Б. Душанић
(лични препјев аутора са њемачког)

Мирослав Б. Душанић: Пјесма о празнини

Пјесма о празнини

послије много година прошлих
мирише стара липа

и прах цвати из наше баште наслада
лијепи се за моје прсте
као некад по њеној кожи

с оближњег брда полегла тишина
стеже омчу око врата

о како ме разједа
сјећање на њене кораке

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наступа вријеме жалости

© by ziggy: čas jeseni

Наступа вријеме жалости

Вјеровали смо

да ништа не може да растави наша срца

да ништа не може да стоји на нашем путу

да постоји тако много свијета

да вријеме ступа краљевским степеницама

да све до смрти

птице селе у паровима

Па ипак смо дочекали

да руже вену

и да лишће буде

шибано сјеверним вјетровима...

Мирослав Б. Душанић

(са њемачког препјевао аутор)

Мирослав Б. Душанић: Док сам ја био ту

© by Tihomir Lončar: Usnuli slikar I (1996)

Док сам ја био ту

Она је стражарила тихо као сјенка

Пред мојим вратима

Брижно погнута.

Она је била бедем

Самац

У зрцалу мјесеца.

Расуте звијезде је упорно збрајала

И у њедра свјетлост и топлоту

Пластила.

И нага се свјежим копривама

Подавала

Исконски ритуално.

Цијеђ од чемерике справљала

На свој древни начин

И испијала да не би заспала.

И све је радила с ватреном

Жестином

Само да бих ја мировао.

Негдје пред зору је расплела косу

И тихо јецала

Тужбалицу.

Из даљине и сасвим близу

Дивљали су бубњеви и

И плакала дјеца.

Стварно предуго

Али

Шта сам ја ту мог'о?

Мирослав Б. Душанић

(Мај 2008./Септембар 2011.)

Мирослав Б. Душанић: Љубави, недовршене...

Љубави, недовршене...

Био сам у твојој пјесми истражитељ љепоте,

заједно с птицом, и сунцем, и влажним

пијеском испод твојих стопала.

Гледале су ме крошње јасика и бреза,

док су траве мирисале

на ко зна коју по реду кишу.

Вољела си ме страсно пише у стиху,

и да си имала крила не би никад стала,

још би небом лепршала.

... А онда си ме из пјесме протјерала,

допустивши новом лицу да се њоме креће,

неким другим предјелима

у којима није било ријечних обала,

ни влаге на трепавицама,

само сасушена маховина, и неке стијене

топле и нијеме.

И вољела си то лице умјесто мене,

читаве двије строфе страсно,

а кад је пала ноћ, нестао је

и ти си заплакала, неутјешно и гласно...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Њен сан

Мирослав Б. Душанић

Њен сан

сањала је премошћено море

челичне конструкције

и одсјај сунца на лименом крову

сањала је саксије с цикламама

на комшијском балкону

насмијан портрет умотан у фолију

и листове из сасвим старе свеске

преливене црним тушем

сањала је парче неба

изнад моје сасушене лобање

онда се пробудила и схватила

да је свијет митске љепоте устукнуо

пред свијетом фантома и ужаса

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Гдје си, дођи

© by Ioanna Nikolaou

Гдје си, дођи

посматрам сјенке на периферији града

и у ћутању те ишчекујем

било која од њих могла би да будеш

али ниси

и ове ноћи усамљеност и беспуће

урезују у моје лице

једно ново мртво слово

Мирослав Б. Душанић

Објављено: СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 4, година I; 4. 4. 2014.

Мирослав Б. Душанић: Жена које нема

Жена које нема

хтио бих да заборавим рибарске куће

мед од кестена

и мирис бадема и мора

у сну је све могуће

правдам се самом себи

немој да сједииш више на степеништу

испред катедрале

дозволи лијепој пиљарици

да се изгуби у споредној улици

и да у хладу палми

неком млађем сервира

џигерицу у хљебу

преливену соком од лимуна

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У потрази

У потрази 

данима је грчевито тражим
хтио бих да је издвојим 
из галопа лутајућих сјенки
и удомим у дрвени рам 
на зид моје дневне собе
да ми буде умјетничко дјело
инспиративно и креативно
и огледало да ми буде 
да се огледам
или ријека мирног тока
можда море
у које бих свакодневно 
да зароним 
као кључар тајни
носећи у руци свјеже шкољке 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Љубав

Љубав

Већ дуго затворени у кавезу
Гриземо се
Умиремо полагано

На нас су заборавили вјетрови
Који се спуштају с висоравни
У низине

Гледамо се и ћутимо
До бесвијести
Тражимо у зидовима
Лица познаника

Или уклети
Зовемо Господа и врага
Било кога ко би пружио руку
И дотакао наша чела

Заборавимо се
Не препознајемо се
Постанемо једно другом страни

Потом смијех до изнемоглости
Језив
Лудачки

И чудимо се предметима
Који нас окружују
Запрљани лонци и чаше са соком
Враћају нас свакодневици

Ми живимо и ми се волимо ипак
Кажеш ми запрепаштено
И пружаш руке док ја
Одређујем смјер отргнутог листа

Мирослав Б. Душанић