Хана, дјевојка које више нема (3)

Савко Пећић Песа: Стара кућа

3.

Да Марко, Алексе Томића, више не живи сам, прва је и то сасвим случајно открила Стака, жена Васлије Попаре. Било је то једног августовског послијеподнева. Њена јуница опсједнута обадом, у намјери да га се ослободи стрмоглавила се кроз шљивик Ристе Ђокића, па преко њиве Рајка Кукића замакла иза брда Туњиште у правцу кућа Милеуснића. Да је њена несретна јуница промијенила смјер и окренула стрмом стазом која пролази поред провалије Камник и завршава код Маркове куће, сазнала је тек касније од Јована, сина Радована и Милојке Којадиновић. Јуницу је пронашла скоро липсалу, наслоњену на стару липу недалеко од Маркове куће. Када ју је угледала дубоко је уздахнула и за сваки случај више пута се прекрстила. „Хвала Ти Господе да не оде у ту проклету шуму Недођију“, узвикнула је полугласно. А онда је јасно чула женски глас који довикује: „Хана! Хана! ...па гдје си дијете забога!“

На прагу Маркововог кућерка стајала је љепушкаста црнка осредњег раста. На себи је имала плаву хаљину са цвјетним мотивима, која је изразито истицала облине тијела. Неколико пута морала је Стака да се уштине за бутину, јер је сматрала да јој се у по бијела дана привиђа. А кад ни то није помогло прекрстила се и гласно призвала Преподобну мајку Параскеву, тражећи од ње да је сачува грешницу и ослободи од свих зала. Таман кад је хтјела да јој обећа да више никоме никад неће учинити ништа нажао, угледала је дјевојчицу која се изненада појавила са букетом као дукат златних маслачака. „Погледај мама, погледај шта сам набрала. Јелде да су лијепи?“ . Тада је Стака схватила да јој се не привиђа и да је, хвала драгом Богу, при чистој свијсти.

Ни сама није знала како је и којом брзином стигла до куће. Оно што је видјела толико ју је оптерећивало и стезало у грлу, да је у појединим тренуцима мислила да ће да се угуши. Још успут је хтјела да ово откриће са неким подијели, али ко на врага, никог жива од Дољана да сретне. Није видјела ни Јелицу, жену Милана Кукића, ни њену свекрву Стану, жену покојног Васкрсија. Дошавши кући задихана и избезумљена, узалудно је призивала сина Симеуна. „Ех та дјеца, кад ти требају нигдје их нема. Сигурно је јопет код стрица Нинка. Ко да му је он отац а не кукавни Васо“, гунђала је и везивала јуницу Перуљу. „А ни Васе нема, Удба га одвела дабогда. Опет се негдје прихватио флаше и не зна да има кућу, испитчутура проклета. Флаша ћу му једном доћи главе. Јес Бога ми.“

Мирослав Б. Душанић

Хана, дјевојка које више нема (2)

© by Прибој - Мајевица 2007

2.

Нико није знао да каже, када и под којим околностима је Марко Алексе Томића постао ожењен човјек. Виђан је веома ријетко. У сеоској задрузи је куповао увијек исте продукте: паковање соли, пола киле шећера у коцки, дивку, двије конзерве сардина у уљу, црни конац, петролеј за лампу и фртаљ ексера. У цркву није ишао, али је виђан како сједи испод старог цера у гробљу, одмах поред трошне гробљанске ограде. Том приликом би пућкао лулу и гледао негдје у даљину. Понекад би, извлачећи се из грмља и шипражја, уплашио дјецу која су брала шипак и малине или би се, када то нико није очекивао, као див изненада придигао из бујади.

Живио је у једном кућерку на крају села, одмах поред густе шуме, у коју нико није залазио јер су кружиле приче да је одувијек зачарана. Стари Ристо Петра Ђокића је у припитом стању умио да каже: „Ко ногом у њу крочи, из ње се не врати. Њом царују бијесне виле и вилењаци. Ту живе свакојаке але, дрекавци и вукодлаци. У њој је ваздух тежак, мирише на стрвине и лешеве, а умјесто птица ту лете напуштене и залутале душе.“ Кажу да је Марков отац, Алекса Томић, једног јутра ушао у шуму и никад се више није вратио. Неки сељани су се клели да су извјесно вријеме ноћу, обично за вријеме пуног мјесеца, чули његова запомагања. Пар мјесеци послије његовог тајанственог нестанка, изгубила се и Маркова мајка Јевдокија, звана Јека. Неки су говорили да је и њу највјероватније шума прогутала. Али Игњат Павла Милеуснића, познати дољански зидар, је тврдио – а њему је за повјеровати – да се Јека преудала, јер ју је он видио у једном дворишту на повратку са Мраковице.

Како било да било, дјечак је остао и одрастао сам. Израстао је у огромну људину. Ишао је босоног, имао шаке као лопате и дугу коврџаву косу и браду. Но и поред свега тога није се могло рећи да је био ружан човјек. Било је нечег привлачног у његовим дивљачким очима. Понека жена у Дољанима је сажаљиво и тихо прозборила: „Јадан Маркеља. Нит се ко о њему брине, нити он кога гледа.“

Мирослав Б. Душанић

Хана, дјевојка које више нема

© by Миладин Петровић

1.

Хана је била својеглава дјевојка. Није обраћала пажњу на моралне придике. Чак се у сред бијела дана, на извору нага окупала. Они који су имали прилику да је виде, били су опчињени. Радослав Томе Ракитића је исте вечери, мада никад није боловао, добио грозницу, пао у постељу и више није из ње устао. Од страшног невремена једва су га сахранили на сеоском гробљу. Обрад Милана Кукића је те исте вечери сањао, да се Хана претворила у вјештицу, да му је цијеле ноћи сједила на грудима, пила крв и срце чупала. Пробудио се обезглављен, без сјаја у очима, и почео бесциљно да лута и да се скрива по оближњим врбацима. Симеун Васе Попаре пронађен је објешен, тек седмог дана. Висио је на врху храста у Николића шуми. Да би га скинули морали су храст да посијеку. Био је то језив призор, на мјесту гдје су му биле очи зјапиле су само рупе...

Причају и да се сунце разбољело када је угледало њену љепоту. Нагло је посустало на брду изнад куће Јове Јакова Милеуснића, окачило се о крушку дивљаку и истопило као восак. Дољане је задесила велика несрећа. Данима су дували хладни вјетрови и падала киша. Од силних падавина земља се расквасила и куће су почеле у њу да тону, прво непримјетно а онда све брже. У страху, људи су палили кандила и свијеће, клечали испред икона и молили. Али ништа није помогло. Баба Степанија, позната сеоска врачара, даноноћно је правила чини, бајала и чарала, духове и враге призивала, да би беспомоћно узвикнула: „Нашим Дољанима нема спаса. Небо и земља су се отворили, има да нас нема. Из Дољана су се и духови главом без обзира изгубили.“

Потом је Рајко Ристе Кукића, човјек од акције, отресит и робустан, лупио шаком о сто и повикао: „Е не може то више тако. Ил ми, ил она. Несрећу можемо да избјегнемо само ако кучку уцмекамо, и то јавно – каменом у главу.“

Мирослав Б. Душанић