Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric

Приказивање постова са ознаком Albert Camus. Прикажи све постове

понедељак, 2. новембар 2015.

Албер Ками: НЕСПОРАЗУМ (Драма у три чина - фрагмент)

МАРТА: Мајко, када скупимо довољно новца, оставићемо ову земљу без видика, ову крчму и овај кишовити град, и заборавићемо ово туробно место пуно сенки! А кад једанпут будемо крај мора, видећеш ме тад! Али треба много новаца да би се слободно живело крај мора! И због тога се не треба плашити. Треба се позабавити овим човеком који је дошао. Његово богатство нам може донети слободу.

МАЈКА: Ако је богат и ако је сам.

МАРТА: Је ли дуго разговарао са вама, мајко?

МАЈКА: Не, једва две-три речи.

МАРТА: С каквим је изразом питао за собу?

МАЈКА: Не знам, не видим добро, а нисам хтела ни да га гледам, боље је не гледати их. Лакше је убити оно што се не познаје. (Пауза) Ето среће, више се не плашим речи — убити.

МАРТА: Боље је тако. Човек треба да зна шта хоће.

МАЈКА: Уморна сам. И желела би да бар овај буде последњи. Не тиче ме се да ли ћу умрети крај мора или сред наших равница, само бих хтела да најзад одемо из ове крчме.

МАРТА: Отићи ћемо! Главу горе, мајко. Још мало је остало да се уради. Добро знате да се и не ради о убиству. Он ће само да попије свој чај, заспаће и ми га још живог односимо до реке. Зар ми нисте онога дана кад су наши чистили брану, рекли да су се наши мање мучили од самоубица. Живот је свирепији од нас. Исправите се, мајко! Ви ћете се одморити, а ја ћу најзад видети море које никад нисам видела.

МАЈКА: Да, сачекаћу.

МАРТА: У коју собу ћемо га сместити?

МАЈКА: Само не у поткровље.

МАРТА: Да. Много смо се намучили прошлог пута вукући га одозго. Мајко, је ли истина да морски песак пече стопала?

МАЈКА: Нисам била на мору, али кажу да сунце све спали.

МАРТА: Кажу да спаљује чак и душе, и да од њега тела постају блистава и празна.

МАЈКА (прене се): Је ли то оно о чему сањаш, Марта?

МАРТА: Да. Не могу више да се борим са овом душом и морам да нађем земљу у којој сунце сажеже питања.

Албер Ками
/Превела: Мира Димитријевић/

Мирослав Б. Душанић

петак, 24. април 2015.

Албер Ками: КУГА (фрагмент)

КУГА (фрагмент)

Залуд сам му говорио да је једини начин да човјек не буде одијељен од других да има чисту савјест; погледао ме пакосно и рекао: »По том рачуну није никада нитко ни с ким.« И онда: »Само ви мене слушајте: ако хоћеш људе сложити да буду заједно, пошаљи им кугу; то је најбољи начин. Ма гледајте око себе!« Ја заиста разумијем потпуно што хоће казати и како му се данашњи живот мора чинити удобан. Како да не препозна узгред реакције којима је своједобно и он сам реагирао? Покушај који сватко врши да би што више људи придобио за своју страну; услужност којом се једном трудимо око залуталог пролазника, настојећи га обавијестити,и непријазност и зла воља којом га сусрећемо другом згодом? Па то што су људи нахрупили у скупе ресторане; што се добро ондје осјећају и радо задржавају? Како се гурају сваког дана пред кином, како грну у казалишне дворане и у саме данцинге, како навиру попут разуларене плиме на сва јавна мјеста? Узмичу при сваком додиру, али потреба за људском топлином гура једне према другима, лакат до лакта, спол до спола. (...)

Укратко куга му добро чини. Од самотног човјека, који није хтио бити сâм, учинила је ортака. Јер то је очевидно ортак и то ортак који ужива. Ортак је по свему што види: празновјерјима, неправедним страховима, осјетљивостима тих узбуњених душа; њиховој манији да говоре о куги што мање, а да ипак стално о њој говоре; њиховој паници кад проблиједе као крпа ако их мало заболи глава, откако знају да болест почиње главобољом; њихову раздражљивом сензибилитету који је претјеран и, дакако несталан, те преображава најмање пропусте у велике увреде, а пати и тугује јер је изгубљено једно дугме од хлача.

Албер Ками