Приказивање постова са ознаком Jovan Nikolić (Јован Николић). Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Jovan Nikolić (Јован Николић). Прикажи све постове

уторак, 21. јун 2016.

Jovan Nikolić: Zimmer mit Rad, Gedichte und Prosa

ISBN: 978-3854354307 
Phantomschmerz

Ich war aufgewacht, doch hätte ich nicht gerade
schwören mögen, dass ich wach war.

Über dem Bett eine Zigeunerin in Schwarz,
mit ihrer rauhen Hand streicht sie über meinen Bauch,
bricht Lehmbrocken ab,
vertreut sie in alle vier Winde.

Knüpft mir die Nabelschnur auf,
nähert ihre Lippen, saugt grünen Schleim,
Blut von Tieren und Pflanzen, die mir Nahrung waren.

Schneidet mir den Schluck in der Kehle ab,
Erleichterung tritt ein.

Warum will es mir nicht einfallen, wer ist diese Frau,
die still vor sich hin murmelt,
die noch kein menschliches Ohr vernommen
und die verstummt,
noch bevor ihr Mund
einen Laut gebiert?

Jovan Nikolić


Fantomiskeri duk

Me upre uschtijom, ham akan menik naschtig
armaja tschitschomahi, hot me upre som.

Pedar o vodro jek Zigeunerin ando kalipe,
pre raui vaha pedar mro per kosel,
luamakere gruschi tel phagel,
hintinel len ando cile schtar bavla.

Gombolinel mange i pupakeri dorik upre,
pasche tschil pre voschtscha, pil seleno tschungaripe,
rat le marhendar taj flaunslinendar, save mange habe sina.

Tschinen mange o schluk ande mro kelo tel,
lokaripe al.

Soske na kamla mange and te perel, ko hi aja dschuvli,
savi loke angle peste angle vakerel,
sava meg nisaj manuschengero kan esbe lija
taj savi nemali ol,
meg angloda lakero muj
jek alav ol?

Jovan Nikolić


Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad“ I
Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad" V
Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad" VI
Alfred Ullrich: Reflexionen zu Jovan Nikolic „Zimmer und Rad" VIII

субота, 8. август 2015.

Јован Николић: САН О КУЋИ


САН О КУЋИ

Тамо где ноћу рибе
окупа телашца у копно
подићи ћемо куће
Оплата — ситне водене капи
седефна крљушт је кров
од рибљег ока окна
У зору копно се разилази
и раствара нас у со док дочекамо дно

тамо ће настати шуме где чешљају се мајке
стабла и жбуње — отпале власи
од ваши настају звери
Сред чарне шуме из које беже птице
и дрхти мрак
Дрвеће голо нам се нуди и отварају двери
Расцветава се црни цвет
Ту тајну саопштавамо грађу
Куће недосањане зру
тешу се лежај и ковчег
руке шири
распеће

Јован Николић

Мирослав Б. Душанић

уторак, 25. новембар 2014.

Јован Николић: КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Лидија
КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.

Кад купи пса па овај
Хтео, не хтео убрзо
Почне да личи на њу.

Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца

На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки до данас
Уопште не мења

Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима

Кад ме на Рилкеове
Стихове пита
— А је л' ти се свиђа
Моја нова ташна?

Кад усисава тепих у `аљинчету
И кад је уштинем отпозади
А она врисне —
Јеси ли нормалан
Могла сам тако да погинем овде

Кад слушамо музику
А она подигне кажипрст
Слушај сад овај прелаз
Како је добар
Рам-тара-рам-тира-там

Кад је погледам на неко место
А она стави руке преко тог места
Каже што си покварен,
Марш тамо!

Кад донесе ћумур
На послужавнику
Ево, мало су ми
Изгореле кифлице — каже

Док чита ове белешке
Па се изнервира
Што лажеш, за оне кифлице!

Кад ми каже
Боже, колики ти је нос!
То је зато што ме лажеш
Па ти стално расте
К'о Пинокију...

Кад каже
Ја бих те нешто питала
Ако обећаш да
Нећеш да се смејеш

Кад изађе из купатила и
Кад јој коса личи
На дечији цртеж

Кад шмрца на љубавни филм
И кад опази да се једва
Уздржавам да
Не праснем у смех
Па стане да ме гађа
Корама од поморанџе

Кад ми каже —
Ти мене кад би оставио
Ја бих само легла
На патос
И умрла...

Јован Николић

Лидија
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 30. септембар 2014.

Јован Николић: Дуг


Дуг
 

Памтим да ме је у том сну таксиста довезао до неосветљеног хаустора. Нисам имао готовине са собом замолио сам га да ме сачека док одем до стана по новац. Пристао је невољно. – Немојте мислити да не знам тај трик, али свеједно верујем вашој физиономији. – Остао је у таксију пред зградом са укљученим бројилом. Трчао сам уз завојито степениште, откључао стан, заграбио свежањ новца из ладице и пробудио се!

Преварио сам нехотимице човека који ми је указао поверење! Сада ме прогања помисао да се свакога часа вртлоглавом брзином увећава задужење на оном таксиметру из сна који можда до данас откуцава. Ако ме у њему онај такси возач још увек чека, дуг је већ толико нарастао да га више ни у ком случају не могу намирити. Као ни све остало што сам, обавезан законима властите карме, морао, а лењошћу и немаром пропустио учинити.

Какве су гаранције да се једном у неком будућем сну нећу поново затећи у истом таксију? Хоће ли возач препознати црте лица које су му уливале поверење те ноћи крајем новембра 1994. године? Шта може захтевати од мене да бих му намирио дуг? Донекле ме оспокојава одлазак на починак, са нешто кованих новчића у кожној врећици за талисмане о врату. Враг ће га знати неће ли са задњег седишта зарежати троглави Cerberus или се таксиста озвати на Хароново име.

Јован Николић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 24. август 2014.

Недјељни избор


У ПОРТИ ПРЕД ОЦЕМ

Саветовао је,
Будимо људи,
Јесте ли луди,
Будимо људи.

Као да смо богови,
Па треба да се претварамо да смо људи
Или да се правимо луди.

Једном је рекао и
Будимо људи иако смо Срби.
Али ту његову молбу нисмо могли да услишимо
(Смејале би нам се комшије).

Покупио је своју дечју душу пуну дечјих глава,
Које су у присуству Милосрдног анђела одлитале около као кликери,
И заметнуо се.

Када се пењао наш врли учитељ
Чуло се тихим помало храпавим гласом,
Слава Тебје...

Чека се подршка појаца.

У кафани преко пута манастира увежбавају солфеђо.
У порти пред оцем ћутим.

Стојан Богдановић



МАГИЈА ЗВУКА
(Покојном оцу)

Немамо хлеба у кући
Отац мој брише од прашине
Љуби и продувава саксофон.


На прве звуке
Гараве бркајлије одложе чекић
Деца прекину игру
Жене беже у кућу да се исплачу.
 

Пси и мачке, опчињени
Приђу да га њуше


И полуде птице хватајући терцу
И порасте трава у дворишту
И процвета перуника


И нестаје наше сиротиње...

Јован Николић



ЖИВОТ

као испуштена петља
једног плетива,
осуђеног
да се рашива,
да се распара,
док не остане
нит нема,
безлична
и док га плетиља
уморна
у клупко не свије
и скрије
у заборав

Тодора Шкоро


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 7. март 2014.

Jovan Nikolić: Der Leib


Der Leib

Mein Leib ist ein Fahrzeug, das mich trägt,
wohin ich will -
mein Zeuge, mein Späher im Bett.
Was er alles von mir weiß und ich von ihm.
Ein Trojanisches Pferd voller
Faulpelze Anarchisten Melancholiker.
Ich gebe ihm Speise und Trank, spioniere durch der
Lider Schlüssellöcher.
Mein Leib ist ein lieber Bursche,
ich beweine seinen Verschleiß.
Verletze dich nicht, werde nicht alt,
schmerze nicht, stirb mir nicht,
verlaß mich nicht.
Du mein Leib heirate mich.


Jovan Nikolić


Мирослав Б. Душанић