Јасмин Исак Латић: Признајем...

Признајем...

Признајем...
Све Грехе људске,
Све лажи овог света
изговорене
Признајем...
Све Заблуде
на брзину срочене,
све Бајке повероване
у недостатку Памети
Чисте...
Признајем...
Све Боли
Неправедно нанесене,
сво Блато бачено
на Образ
Праведника...
Признајем.

Признајем
све што ми се
на Душу ставља,
а служи за
подсмех...
Признајем
како Срце
од Бола
Препукло неби...
Признајем,
Признајем,
и Не Кајем се...

Јасмин Исак Латић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Искрено ме обрадује када се огласи Јасмин Исак Латић

Успомене

Остале су само песме
оне теби намењене,
реч Љубави и реч туге
на уснама скамењене.

Опустелом малом баштом
бели Јасмин тужно цвета,
празна места на тераси
судба клета, судба клета...

Тим сокаком сад се не иде
сва су врата закључана,
не види се више стаза
она само нама знана.

Остале су само песме
оне теби намењене,
реч Љубави и реч туге
две три сузе скамењене.

И шта ми је сад нег рећи
Моје Драге Успомеме,
Сачувај их Благи Боже
сачувај их ти од мене...

Јасмин Исак Латић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јасмин Исак Латић: Столица

Столица*

Стигао ме данас
Осмех,
Хладан као Лед…
и пар Речи
на Брзину срочене.

Осећао сам се
Јадно и Потиштено…

Каквом се то Камену Клањамо,
и каквом Беседнику
Руку Љубимо…
Дозвољавајући да Бајке молују слику,
која ни
У Најгорим Сновима
Место своје немају.

Поклоних се
У знак Предаје,
И 'стрчах на Реку
Образ да Сумијем…

Грло остаде Суво…
Зар тако
Душу да Окаљам…

Но, ипак на срећу,
Свеће успех
Да Упалим.

Јасмин Исак Латић
__________________________________________ 

* Написана и објављена на мој рођендан, ова пјесма ми је изузетно драга. А написао ју је пјесник/блогер, којег живот није штедио... Данас је од свих заборављен и то ми тешко пада.

Мирослав Б. Душанић

Јасмин Исак Латић: Цара Душана 119

Цара Душана 119

Опустела је стара кућа
у Цара Душана 119...
Прозори се више не отварају
да би јутарња румен
уселила нови дан.
Не мирише прва кафа
и кифле,
а сенке заљубљених
које се грле
давно су избледеле...

Опустела је кућа
у Цара Душана 119...
Нико се више
не радује звонима
која позивају на
појутарје и Молитву...

Опустела је стара кућа
у Цара Душана 119...
На вратима тужно стоје
два имена,
А кроз полуспуштену ролетну
још увек тиња
слабашни пламен свеће,
коју си запалила онога дана
нашој Љубави
за Душу...

Јасмин Исак Латић

Мирослав Б. Душанић

Јасмин Исак ЛАТИЋ: Опрости...

Опрости...

Опрости ми

што нисам имао снаге

пронаћи излаз

пипајући прстима

по непознатом...

Опрости ми

што реч одржао нисам

тражећи од тебе

да одржиш своју...

Опрости ми

што не могу

у безнађу пронаћи дан,

а тугу у радост

претопити...

Опрости

што нисам довољно јак

да би Срцем

победио мрак...

Опрости ми...

Молим те

Опрости...

Јасмин Исак ЛАТИЋ

ЈАСМИН ИСАК ЛАТИЋ: ЗАО ГЛАС...

Јасмин Исак Латић

Зао глас...

(Брату Мирославу)

Како очи да обришем

зао глас ми душу цепа,

од ридања ни не дишем

Црна Врана Поји-Тепа...

Зора, Сумрак, ко ће знати

облаци се Тешки свили,

тебе Молим, дал ћеш дати

зрачак Сунца, Боже Мили...

Склапам руке, тихо падам

дан за даном ко Пас Режи,

како Сломљен да се надам

када Брат ми Болан лежи...

Јасмин Исак ЛАТИЋ

Јасмин Исак ЛАТИЋ: Сопствена лаж

Сопствена лаж

Откад ми

Рекоше

Да три месеца имам,

Рачуне да средим,

Дугове вратим

И покајем се,

Ништа ме више

Не боли...

Идем пити,

Псујем к‘о кочијаш,

Не марим за реп

Који се за мном вуче...

Нити ме дотиче

Лавеж сеоских успијуша,

Које немају друга посла

Већ киселе купус

Тамо,

Где купусу место није...

Откад су ми

На чело крст

Урезали,

Црним мастилом

Од катрана тешка,

Не могу главу

На јастук перјани

Да спустим...

Поверовах

Да перје тихо

Убија...

И немам

Ни Ништа,

Ни Све...

И не знам

Дал' идем

Ни где...

Кад Језик је

Горак к'о

Бес,

Узак је

Покров за

Лес.

Откад ми рекоше

Да три месеца

Имам још

Кроз сузе се смејем

К‘о луд...

Ја имам барем

Зацртан пут

Куд не прати

Сопствена

Лаж.

Јасмин Исак ЛАТИЋ

ДВА ПЈЕСНИЧКА ИСКАЗА

Није то дрво

Није то дрво

Ближе теби

Но што си ти њему.

Ни човек под дрветом

На клупи

Није ближи теби

Но што си ти њему.

Али око засузи,

Мисао одлута,

Уста занеме.

Смрт седи на клупи.

У руци држи новину,

У другој руци штап.

Не помера се.

Зоран МИЛИЋ

Musashi (武蔵), aka Musashi Miyamoto (武蔵宮本) Shinmen Takezō, M. Bennosuke, Niten Dōraku (1584–1645)

Епитаф

(Некога нема)

Ту су донедавно

стајале његове ствари...

Папуче, спашене

тешких корака.

и стара кабаница

за случај кише

и Суморних мисли...

Нема га,

отишао је...

на Пут,

којим се задње

креће.

Само још понекад,

онима који осташе (Одахнуше),

учини се,

како у соби,

са малим Анђелом

на вратима,

још увек неко хода,

и говори песму,

коју Никада није

стигао до Краја

Срочити.

Јасмин Исак ЛАТИЋ