Бранко Миљковић: Кап мастила

Кап мастила

шта све може да стане у капи мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртани цвет
и још ће остати толико
да се напише епитаф:

две су звезде заноћиле
у чијем срцу у чијој ноћи
затим су два цвета никла
из чије крви из чије крви
и две су птице полетеле
из чије главе у чију ноћ
две звезде два цвета две птице
нико не зна чије су
нико не зна одакле су

Бранко Миљковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Миљковић: Орфеј у подземљу

Орфеј у подземљу

М. П.

Не осврћи се. Велика се тајна
иза тебе одиграва. Птице гњију 
високо над твојом главом док бескрајна
патња зри у погледу и отровне кише лију.

Звездама рањен у сну луташ. Сјајна 
она иде твојим трагом, ал од свију
једини је не смеш видети. О сјај
на тебе њен док пада нек је и сакрију

ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје.
Спавај, у злу је време. Заувек си проклет.
Зло је у срцу. Мртви ако постоје
прогласиће те живим. Ето то је
тај иза чијих леђа наста свет
ко вечита завера и тужан заокрет.

Бранко Миљковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Миљковић: КРИТИКА МЕТАФОРЕ

КРИТИКА МЕТАФОРЕ

Две речи тек да се кажу додирну се
И испаре у непознато значење
Које с њима никакве везе нема
Јер у глави постоји једна једина реч
А песма се пише само зато
Да та реч не би морала да се каже
Тако речи једна другу уче
Тако речи једна другу измишљају
Тако речи једна другу на зло наводе
И песма је низ ослепљених речи
Али је љубав њихова сасвим очигледна
Оне живе на рачун твоје комотности
Све су лепше што си немоћнији
А кад исцрпеш све своје снаге кад умреш
Људи кажу: богаму какве је тај песме писао
И нико не сумња у реч коју ниси рекао

Бранко Миљковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Миљковић: Песник

Песник

Он познаје све путеве и ветрове,
ветрове и њихове вртове,
вртове у којима расту речи
и путеве од речи до наде.

Однесе га пут низ свет,
однесе га ђаво међу речи,
да се удвара својој властитој сенци,
да пева у лажном врту:

трице и кучину своје чаробне месечине,
псећу ружу и своју гадљивост,
да ослепљује предео извађен из туђег ока,
да врати ноћ у име нежности.

Бранко Миљковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Миљковић: Орфичко завештање

Орфичко завештање

Ако хоћете песму
сиђите под земљу
ал припитомите животињу
да вас пропусти у повратку

Ако хоћете песму
ископајте је из земље
али се чувајте њених навика
њеног подземног знања

Речи имају душу гомиле
разнежује их просташтво и гугутка
али опасности превазиђене метафором
на другоме ће месту запевати опасније

Бранко Миљковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранко Миљковић: Песма о цвету

Мирослав Б. Душанић

Песма о цвету

Један малени цвет
још ни проговорио није
а већ је знао све тајне Сунца
и све што земља крије.

Један малени цвет
још није ни проходô
а већ је умео сам да се храни
светлошћу, ваздухом и водом.

Један малени цвет
не зна да чита и пише,
ал’ зна шта је живот, шта је свет,
и мирише, мирише.

Бранко Миљковић

Мирослав Б. Душанић

Бранко Миљковић: Пријатељу путнику

Мирослав Б. Душанић

Пријатељу путнику

Кроз туђе срце води прави пут
Ко другачије путује наилази на таму
О докле ли ће тужан стићи
Тај што више нема шта да каже

Узалуд учене ватре с висока чела
Слепац зна краћи пут до зоре
И предели непокретни као нада
Сричу своје име на његовој усни

Бранко Миљковић

Бранко Миљковић: Море пре него усним

Море пре него усним

Свет нестаје полако. Загледани сви су
лажљиво време на зиду: о хајдемо!
Границе у којима живимо нису
границе у којима умиремо.
Опора ноћи мртва тела,

мртво је срце ал остају дубине.
Ноћас би вода саму себе хтела
да испије до дна и да отпочне.

Путуј док још има света и сазнања:
бићеш леп од прашине, спознаћеш прах и сјај.
Ослепи својим корачајућим путем, ал знај:
лажно је сунце, истинита је његова путања.
Нек трговци временом плове са воском у ушима,
ти смело слушај како певају пустиње,
док клече беле звезде пред затвореним морем и има
у теби снаге која те распиње.

Празнино, како су звезде мале!
Твој сан без тела, без ноћи ноћ,
придев је чистог сунца пун похвале.
То што те видим јел' моја ил твоја моћ?

Прозирна оградо коју сјај савлада,
пуста провидности које ме страх хвата,
твој цвет је једина звезда изнад града,
твоја узалудност од чистога злата!

Свет нестаје полако, тужни свет.
Ко ће наше срце и кости да сахрани
тамо где не допире памћење, покрет
где нас не умножава и не понављају дани!
Ишчупајте ми језик и ставите цвет:
почиње лутање кроз светлост. Речи заустави!
Сутра ће сигурно и кукавице моћи
оно што данас могу само храбри и прави
који су у простору између нас и ноћи
нашли дивне разлоге другачије љубави. 

Свет нестаје. А ми верујемо свом жестином
у мисао коју још не мисли нико,
у празно место, у пену када с празнином
помеша се море и огласи риком.

Бранко Миљковић