Менсур Ћатић: ЧИН - ЧИН

ЧИН - ЧИН

наздравили смо као танким чашама
тијелима пуним црвеног вина
кад је рекла да зажмурим
и нестала у тишини
као да је птица
у очима ане карењине
преплашена писком локомотиве

разбила танко стакло
између два свијета

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: РИЈЕЧ

РИЈЕЧ

ријеч је у сну
она коју грлом грлиш
лепет у ноћи бијел, грлице

оно што крилима буде
кад је усниш
дијете 

улицом смијешно
поспано

човјек

(оно што уснама буде
кад је усниш

жмурећи што крилиш
дахом)

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ

не наговарам никога
али неко мора остати
угасити свјетло, отворити прозор
и гледати у ноћ, затворити очи
неко овдје мора остати паметан
да би наше лудило имало неког смисла
да му буде досадно без нас
и да се разболи за нама
хеј, знаш ли, разбољећеш се за нама
јер цвијеће боли љепотом
а ноћом има и бабарога
али неко мора остати
као што смо остали ми
за онима којих нема

не одговарам никога
али неко мора остати овдје
и пресвиснути од наше самоће
ставити тачку и забости тај клин
да затегне ту невидљиву нит
о коју смо повјешани на вјетру

као празне хаљине
пред својим напуштеним кућама
и пред онима који долазе

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Музеј потрошених слова

Музеј потрошених слова

мој дјед је овако читао књиге
стави је на сто и отвори
окрене страницу и мало мало
лупи шаком по њој
као да из ње излазе вашке
нана је књигу држала високо
мало на страну и њежно
као да доји дијете
отац није лупао шаком
али је књигу увијек држао на столу
као ручак вјерујем
и за сваки случај
матер никад нисам видио да чита
заспала би с књигом
ко с немирним дјететом
тако да оно што се пробуди ноћу
није морало знати слова
да чита пјесме
с вјетра на завјесама
и њеног уснулог лица

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Голубови над одром

ЗЕХРА НЕ ЗНА ОД ЧЕГА ЋУ УМРИЈЕТИ

кад ме престане бољети
написаћу о свему томе пјесму
рецимо овако: било је тако пуно свјетла
у очима људи које сам сретао
и написаћу причу о малој естер
коју су есесовци заборавили
док је сакривала лутку
рецимо овако: руши се низ степенице као симфонија
док трчи за оцем којега одводе
стиже га и грли
грле се
описаћу како је изгледао брод
којим је петроградска господа некад
бјежала пред црвеним октобром
и како је заборављена лајала за човјечанством
пудлица неке госпође
с кофера баченог у море
...
кад ме престане бољети
испричаћу причу о томе
како сам одлазећи из роднога града
пролазио кроз напуштена села
и одвезивао заборављене псе
рецимо овако: неки су били тако бијесни
да им нисам могао прићи
а неки су остајали као укопани
на мјестима гдје им скидах ланце

кад ме све ово једном престане бољети
написаћу и једну, само једну пјесму о зехри
рецимо овако: зехра је отишла синоћ
и заборавићу како су дрхтали
бијели јорговани на киши
будећи се мирно као голубови
у њезиним њедрима
и неко ће је други вољети због тога

никада више неће заплакати
никоме више окренути дланове и рећи бојим се
загрли ме, ја сам болан дијете

Менсур Ћатић

Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Отац

ОТАЦ

сједимо на клупи од искривљеног дрвета
што је давно изрезано у кундаке
и сад сања само себе
авлију, трешњу и мјесец

лебди као неразумљив знак
стављен изнад пјесме
писане на брзину
с пуно вјере у ријечи

ноге и руке су му од гранчица
палих по њој

очи му свијетле
као небо иза срушених кућа

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Писмо Марији (фрагмент)

нека се млада жена синоћ
уселила у моје пјесме
и рекао сам одмах, госпођице
то нисам писао за вас
и вртио сам главом овако..
не, овако као лимени
хороз на крову
кад му вјетар запуше
у хладан кљун
али она се само окренула
и зажмурила, покријте ме нечим, рекла
као да одувијек живи ту
и све ћу вам испричати
кад се пробудим
покрио сам је твојим капутом, Марија
...

драга Марија

пишем ти можда само
како се у дубоку шуму
рањено враћа одрасло лане
мислећи да је смрт вучица млада
коју је снило пољубити некад..
пишем ти јер не знам кад смо се срели први пут
и зато никоме никада не причам о теби
само се сјећам
сјећам се да је небо било тако плаво
прозирно и дубоко
да сам голим оком видио венеру
и босим ногама кренуо плесати за њом
и онда смо се окретали  и окретали
(знам да се сада смијеш)
у смјеру посве супротном од разума
све док нисам угледао твоје очи
и схватио да стојиш испред мене
да си се вратила

пишем ти зато што је падала киша
и мирише и сада озон
као да је небо опрало зубе

пишем ти јер сада слутим у исто вријеме
и пољубац и смрт
...
пишем ти јер се сјећам времена
кад нисмо могли спавати
колико је громогласно ноћу бехарала
наша трешња у сусједству
а јучер су ме једва пробудили на улици
док сам шетао, неки демонстранти

узвикивали су: Слобода, Мир, пјевали
и ја сам викао из свег гласа
Марија, Марија..

Менсур Ћатић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Писмо Марији (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

пишем ти јер сам се јучер покушао убити
и не знам колико сам успио
ти не знаш каква је жељезничка станица у сарајеву
и да свакоме ко чека воз дуже од пола сата
разнесе душу до сибира и свинојушћа
чекао сам те три сата

и онда своје тијело пустио као папирни бродић
низ крањчевићеву улицу
а он је с једне терасе преко пута војне болнице
потпуно го викао ону своју пјесму
о задњем човјеку
и прстима ми показивао да сам луд

пишем ти да ми кажеш
ко ти сада ово пише
и не могу ти пуно помоћи
судећи по томе како је мирисао зрак
из твојих груди којег сам кришом удисао
док си спавала

љубави, дошао сам из неке либијске пустиње
гдје расту бијеле руже
и често пада снијег

Менсур Ћатић

Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Сократ на психијатрији

Сократ на психијатрији

немојте ми бранити да гледам
небо у комадићима разбијених огледала
јер они што ме учитељем зваху
знао сам како једва чекају
да ми забију нож у леђа
и тако прво мишљах да сам Цезар

али погледајте што сам говорио
ја учим заправо од вас
и свако од нас у души својој носи
комадић једног великог писма
срећа је у сусрету, сретати треба
да се нађе љубав у себи
та ватра што се пали сјенком
оних које тражимо
сјетите се, докторе
кад сам говорио да је самоћа
само вјерност
да је љубав тај обруч од ватре
кроз који води једини пут
до истине

знате ли како је само бљештав
и кратак пут од четири стољећа
тај пролаз који сам давно отворио
у времену ријечима
говорећи да филозофија нити поезија нису
гомиле скупљеног знања
него стање и питање духа
како се човјек уздиже и одваја
од свога времена и земље
како се полијеће
и лети
и не бојте се, нећу вас питати сада
јесте ли икад летјели, докторе

знате ли како је посљедња босанска краљица
окрећући потковице на коњима наопако
успјела умаћи турским потјерама
и како је потом окренула
потковице у времену
да се врати кроз стољећа
и буде ми жена

знате ли да жене умију летјети
носећи своју побијену дјецу
у очима тако вјечито трудне
и што онда знате ви о зачећу, докторе

о, Боже како ми замјере што говорим
с онима што су очито злобни и зли
и зашто само не пишем
пјесме и књиге
али не ради се само о томе
да ми је свако од њих, баш свако
ближи од цврчка или мрава, палминог дрвета
сјетите се, докторе

и тада сам говорио
како књиге не знају ћутати
на мјестима гдје заћутати треба
и говорећи да не знам ништа
проведох живот босим ногама
цртајући своју филозофију по жучним
и ужареним трговима Атине
кад пустих све своје овоземаљско
да ми буде иронија
и увод

први дио разговора
стојим тако наспрам себе самога
док ме оптужују да стварам нове богове
и показујем човјека, пролазе у времену
које градих за њега што стајаше испред
знајући да и комадић незнања
скрити може сав тај раскош
и блијесак истине
…
зато морамо разговарати, докторе
нека Платон напише да нисмо
довољни сами себи
сјетите се
нема праве ријечи за ћутање

нема другог начина да сазнам
куда су пролазили
све то вријеме идући за мном
Мелетос, Анитос, Ликон, Јуда и други

о, Мелетосе, ти чији је даимонион
вриштећи наслутио у мојим ријечима Криста
о, пјесниче злобни
реци ми напокон истину

Менсур Ћатић

Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Штитна жлијезда

Штитна жлијезда

Добро сам поднио очеву смрт.
Умро је у јуну,
у јулу моја је штитна жлијезда
већ распустила све његове хормоне
и нисам плакао, како рекох
рекоше и доктори

Дошао је из Данске мени
у Високо, потом отишао у Оџак,
сабрао два три јарана поред наше срушене куће,
поиграли људи коло без музике
кратко и жестоко

Дан прије повратка у Данску
гледао је кроз прозор
куће коју сам купио

То није био мождани удар
рекоше доктори
него нека експлозија у глави
то досад нисмо видјели

Зашто нисте тако и написали, рекох
гледајући како врти ножним прстима
док возе га у мртвачницу

Менсур Ћатић

Мирослав Б. Душанић