Арсениј Тарковски: Први сусрети

Први сусрети

Тренутке наше, свако сусретање
Слависмо као Богојављење
Сами на целом свету. Ти си била
Смелија и лакша од птичијег крила
Низ вртоглаво степениште
Док си стрчавала, сваким степеником
Понесена, кроз влажни јоргован
Ка свом простору,
С друге стране огледалног стакла.

Када је пала ноћ, милост ми је била
Дарована, а олтарна врата
Отворена, и у тмини је блистала
И лагано се примицала твоја нагота,
И будећи се: „Буди благословена!“ –
Говорих и знах да је дрско
Моје благосиљање: Ти си спавала,
И додирујући капке плаве васељене,
Ка теби је стремио јоргован са стола
И плаветнилом додирнути капци
Спокојни су били и рука ти топла.
А у кристалима су подрхтавале реке,
Димиле се планине, свањавала мора
И ти си држала сферу на длану,
Кристалну, и ти си спавала на трону,
И Боже истински! Ти си била моја!
Ти си се пробудила и преобразила
Целокупни човечији речник,
И речи се пунозвучном силом
Испунише, и реч „Ти“ се откри
И доби нови смисао и постаде „Цар“.
На свету се потом све преобрази, чак
И просте ствари – врч, и крчак – и то када
Је стајала међу нама, као на стражи
слојевита и тврда вода.

Занесмо се непознатом негде
Пред нама илузорно промицаше
Чудом изникли градови.
Сама нана нам је подлегала ногама
И птице пођоше нашим путем
И рибе нас пратише у реци
И небо се отвори пред очима.

И судбина је ишла трагом нашим
као лудак са бритвом у руци.

Арсениј Тарковски

/Препјев: Кристина Радомировић — погледати енглески текст/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Арсениј Тарковски: Живот, живот

ЖИВОТ, ЖИВОТ

1
Не верујем у предсказања, не примећујем
Знаке. Ни од клевета, ни отрова
Не бежим. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртно је све. Нисам се
Бојао смрти у седамнаест година,
Ни у седамдесет. Толико је светлости и света,
Нема таме ни смрти на том свету.
Сви смо на морској обали,
А ја сам један од оних који вуче мрежу
Када дође плићак бесмртности.

2
Живите у кући - и она се неће срушити.
Призваћу било који век,
Ући у њега и саградити себи кућу.
Ето због чега су са мном ваша деца
И жене ваше за једним столом,
Једним столом за прадеду и унука:
Будућност се завршава сваки час,
И ако благо подигнем своју руку
Пет светлости ће остати крај вас.
Дане прошле тако јако
Оштрицама својим подупирем.
Ланцем спасенога мерим време,
И путовах кроз њега, као преко Урала.

3
Век за себе по својој мери бирам
На југу се прашина развејавала степом
Висок коров се разлистао; скакавци су играли,
Углачана потковица је својим сечивом пророковала,
И рекла ми као монах да ћу умрети.
Узео сам своју судбину и учврстио је у свом седлу.
И сада сам достигао будућност у којој сам,
И повукао дизгине као дечак.

Само ми треба моја бесмртност
Да би ми крв текла из времена у време.
Радо бих платио животом
За сигурно место, стално топло.
Не води ли ме то летећа игла живота
Кроз свет као конац.

Арсениј Тарковски

/Овај пријевод пјесме је објављен на онлајн-презентацији KULTIM - književnost, poezija, stvaralaštvo, kultura (Projekat književnog kluba "Branko Miljković" - Knjaževac). Име преводиоца није наведено, што је свакако велики пропуст. Ако кликнете на наслов пјесме, можете је прочитати у једном другом пријеводу - пријевод Ибрахима Хаџића./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Arseny Tarkovsky: First Meetings

Andrei and his father, Arseny Tarkovsky, Moscow (1947)

First Meetings
 
Every moment that we were together
Was a celebration, like Epiphany,
In all the world the two of us alone.
You were bolder, lighter than a bird's wing,
Heady as vertigo you ran downstairs
Two steps at a time, and led me
Through damp lilac, into your domain
On the other side, beyond the mirror.

When night came I was granted favour,
The gates before the altar opened wide
And in the dark our nakedness was radiant
As slowly it inclined. And waking
I would say, 'Blessings upon you!'
And knew my benediction was presumptuous:
You slept, the lilac stretched out from the table
To touch your eyelids with a universe of blue,
And you received the touch upon your eyelids
And they were still, and still your hand was warm.

Vibrant rivers lay inside the crystal,
Mountains loomed through mist, seas foamed,
And you held a crystal sphere in your hands,
Seated on a throne as still you slept,
And—God in heaven!—you belonged to me.
You awoke and you transfigured
The words that people' utter every day,
And speech was filled to overflowing
With ringing power, and the word 'you'
Discovered its new purport: it meant 'king.
Ordinary objects were at once transfigured,
Everything—the jug, the basin—when
Placed between us like a sentinel
Stood water, laminary and firm.

We were led, not knowing whither,
Like mirages before us there receded
Cities built by miracle,
Wild mint was laying itself beneath our feet,
Birds travelling by the same route as ourselves,
And in the river fishes swam upstream;
And the sky unrolled itself before our eyes.

~ When fate was following in our tracks
Like a madman with a razor in his hand."

Arseny Tarkovsky

Мирослав Б. Душанић

Арсениј Тарковски: Живот, живот

Арсе́ний Алекса́ндрович Тарко́вский

Живот, живот

1
Предосећањима не верујем и знамења
Се не бојим. Иако отров вреба
Ја не бежим. На свету смрти нема.
Сви су бесмртни. Све је вечно. Не треба
Бојати се смрти ни са седамнаест година
Ни са седамдесет. Постоји само сан и јава.
Ни мрака, ни смрти нема на том свету.
Сви смо већ на морској обали, а ја сам ту,
Један од пробраних, који одабира мреже,
Када бесмртност дође у јату.
 
2
Живети у кући – а кућа не стара.
Призивам било који период.
Улазим у њега и кућу стварам.
Ето, зашто је са мном ваш пород
И жене ваше за истим столом.
И сто је исти и за прадеда и за унука.
Будућност се завршава сада
А ако ми се усправи рука
Свих пет зрака остаће у вама.
Сваки дан прошлог, као подград,
Кључњачама сам осигурао.
Измерио сам време земљомером
И кроз њега сам, као кроз Урал, прошао.

3
По узрасту век сам себи одабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом:
Коров се димио, попац је зујао
И брком вукао потковицу и прорицао.
И смрћу ме плашио, као монах:
Ја сам и сада у долазећем времену
И као дечак приподижем се у стремену.
Мени је довољно моје бесмртности
Да би ми крв текла из века у век.
Лаки мир и умерену топлинуљ
Животом бих платио својевољно
Када би животна летећа игла
Мене, као конац, по свету водила.

Арсениј Тарковски
/Пријевод: Ибрахим Хаџић/

Мирослав Б. Душанић

Арсениј Тарковски: Стиховима

Мирослав Б. Душанић

Стиховима

Стихови моји, птичице, наследници,
Извршиоци тестамента мог,
Ћутљивци и саговорници,
Утешитељи, узмите ме у залог!

Сам сам без рода и племена
И чудом сам пробио тло,
Једва ме је лопата времена
Избацила на грнчарско витло.

Истегли су ми дугачки врат,
И обликовали душу ко свима,
И посули ме травчицама
цветним, и лишћем по леђима.

Разгрнуо сам жар брезови,
Како је заповедио Данило,
Гледао каљење ружичасто
И као пророку ми је било.

Немоћан, тајан, немиран,,
Земља сам био, и без славе,
Док нисте пали ми на груди
Из кљунова, из очију траве.

Арсениј Тарковски
/Пријевод: Ибрахим Хаџић/

Мирослав Б. Душанић