 |
| Мирослав Б. Душанић |
блиски су ми покојници
у пљеви, у пепелу, у пиљевини
у прелету пчеле
када затрепери лист брезе
лист тополе и јасике
врбов прут
прије него што постане писак
пастирске фруле
или играчка у рукама дјетета
блиски су ми покојници
у капи воде, у језеру јутарње росе
саткани у паукову мрежу
у пређу
грубо платно од конопље
у огледало и црвен конац
против завидних и урокљивих очију
блиски су ми покојници
у пари, у измаглици, у паперјастом
облаку
као и оном пред кишу, тешком
и водњикавом
закаченом на крошњи храста
на брду, на звонику
и пријетећи
надвијеним изнад дворишта
блиски су ми покојници
влати траве, храпавога гласа цврчка
у предвечерје
шума вјетра, ноћног зова сове
бакље свица
што трепери између стожера сијена
и наслаганих цјепаница
блиски су ми покојници
у вртлогу сјенки, у концентричним
круговима вира, у такту жрвња
бијелом кукурузном брашну
ниском лету врана
у откуцају ожалошћеног срца
колико ли је само отворених рана
и непредвидљивости
у влажним очима при испраћају
колико горчине
колико ли је нијемих урлика
остало разасуто на једносмјерним
путевима
 |
| Мирослав Б. Душанић |
... и док разговарам сам са собом
ноћ не посустаје, нема крајасве ме више у свој загрљај стеже
пишем ово наивно писмо
и не знам чему и зашто, ни коме
бих га послао
... мислим да је у праву мој пријатељ
који је на једном мјесту све то назвао
(са жаљењем или иронично)
„сплитања у сопствене паукове мреже“
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
