 |
У мом сећању стан је био пригушен, топао, благо намирисан (због инсистирања служавке да грејање увек буде укључено и зато што је увек сипала мало тоалетне воде на Борхесову марамицу пре него што би је ставила у прсни џеп Борхесовог сакоа). Обично је био и прилично мрачан, и све су ово била својства која су, чинило се, погодовала старчевом слепилу, одајући утисак срећне одвојености.
Он је боловао од посебне врсте слепила; вид му се постепено погоршавао од тридесете године живота, а мрак је потпуно завладао после његовог педесет осмог рођендана. Он је то од рођења очекивао, јер је одувек знао да је наследио слаб вид од свог енглеског прадеде и бабе, који су обоје умрли слепи. Такође и од оца, који је ослепео у отприлике истој животној доби као и Борхес, али који је, за разлику од њега, после операције поново прогледао, неколико година пре своје смрти. Борхес је често говорио о свом слепилу, првенствено са књижевним интересовањем: чувено, као представу »божанске ироније« јер му је дао »књиге и ноћ«*; историјски, сећајући се прослављених слепих песника, попут Хомера и Милтона; сујеверно, пошто је био трећи директор Народне библиотеке који је губио вид, после Хосеа Мармола и Пола Грусака; са скоро научничким занимањем, тугујући због тога што не може више да види црну боју у сивој измаглици која га је окруживала, а уживајући у жутој боји, јединој коју су његове очи и даље препознавале, боји његових вољених тигрова и омиљених ружа - хир због којег су му пријатељи куповали дречаво жуте кравате за сваки рођендан, на шта би Борхес цитирао Оскара Вајлда: »Само би глув човек могао да носи овакву кравату«; у елегичном расположењу, говорио би да су слепило и старост различити облици самоће. Слепило га је отерало у усамљенички живот у којем је стварао своја познија дела, смишљајући реченице у себи све док нису биле спремне да их издиктира било коме ко се налазио у близини у датом тренутку.
»Можеш ли ово да запишеш?« Мисли на речи које је управо смислио и научио напамет. Диктира их једну по једну, наглашавајући ритам који толико воли и изговарајући наглас знакове интерпункције. Рецитује нову песму стих по стих, следећи не смисао који води новој строфи већ правећи паузу на крају сваког стиха. Затим тражи да му се записано прочита, једном, двапут, пет пута. Извињава се што то тражи, али онда поново тражи, слушајући речи, преврћући их визуелно у својој глави. Затим додаје још један стих, па још један. Песма или пасус (јер некад се усуди да поново пише прозу) поприма на папиру исти облик као у његовој машти. Чудан је осећај да се новорођено остварење по први пут појављује испод руку неког другог до аутора. Песма је завршена (прозни текст захтева неколико дана рада). Борхес узима парче папира, савија га, ставља у свој новчаник или у неку књигу. Занимљиво је да и са новцем чини то исто. Узме новчаницу, савије је неколико пута и ставља у неки од примерака из своје библиотеке. Затим, када треба нешто да плати, вади књигу и (некада, не увек) открије право мало благо.
Алберто Мангел
_____________________________________»Можеш ли ово да запишеш?« Мисли на речи које је управо смислио и научио напамет. Диктира их једну по једну, наглашавајући ритам који толико воли и изговарајући наглас знакове интерпункције. Рецитује нову песму стих по стих, следећи не смисао који води новој строфи већ правећи паузу на крају сваког стиха. Затим тражи да му се записано прочита, једном, двапут, пет пута. Извињава се што то тражи, али онда поново тражи, слушајући речи, преврћући их визуелно у својој глави. Затим додаје још један стих, па још један. Песма или пасус (јер некад се усуди да поново пише прозу) поприма на папиру исти облик као у његовој машти. Чудан је осећај да се новорођено остварење по први пут појављује испод руку неког другог до аутора. Песма је завршена (прозни текст захтева неколико дана рада). Борхес узима парче папира, савија га, ставља у свој новчаник или у неку књигу. Занимљиво је да и са новцем чини то исто. Узме новчаницу, савије је неколико пута и ставља у неки од примерака из своје библиотеке. Затим, када треба нешто да плати, вади књигу и (некада, не увек) открије право мало благо.
Алберто Мангел
* la „magnifica ironia" [de Dios] que le dio „los libros y la noche". („Poema de los dones", El Hacedor — Песма о даровима из збирке Творитељ)
 |
| Мирослав Б. Душанић |
