Нада Петровић: Молитва за горе беспутне

Молитва за горе беспутне

Посла јагњад међ вукове, Господе.
Даде им душе чисте и очи бистре, Господе.
Вукова чопор ко власи косе, Господе.
Пружи руку, заштити их, Господе.
Паперјем анђеоских крила покриј их, Господе.
Нек изникне гора беспутна међу њима, Господе.
Молим Ти се Господе, чобанине, спасиоче.
Јагањци Твоји никог сем Тебе немају.

Нада Петровић
26.09.2017.

Нада Петровић: Са различитих обала

Са различитих обала

Тек ћемо
Ти и ја
Са различитих обала

Свако из своје крлетке
Са којих отпада позлата
Остају голе жице
И тишина
Учаурена даљином

Тек ћемо
Погледе
Теже од камења
Преко вртача
И брзака

А реч свака
Прећутана
Бора
Која се на бору
Наслања

Отвориће враташца
На кавезима
Узалудно

Крила налетом
Закржљала

Нада Петровић

Нада Петровић: Међ непоменкама

Матеја Душанић

Међ непоменкама

Мило моје
међ непоменкама
не смем име да ти поменем

Нит да запевам нит закукам
а чуло би се на све четири стране
и све би стануло ко што вода стане 
и све би пробило потпоре и преграде

Мило моје
ћутање око врата воденично камење
а ја не смем ни о том’ да проговорим.

Нада Петровић

Сара Душанић

Нада Петровић: ОТВОРЕНО ПИСМО

Отворено писмо

Вратите ми снове од кукурузне свиле,
затворене шкољке у којима су бисери,
сунце које се одбија од белине снега,
тишину која безобразне речи шапуће.

Нећу ваша буђења у којима постоји
нека друга истина и извитоперена јава,
где штоперицом свако сваком броји секунде,
у којима прави цртеже на замагљеном окну,
рецитује непознате и заборављене песнике,
глуми пред огледалом у купатилу и пева.

Не требају ми нека друга и другачија времена,
нећу да бирам између наметнутих изборâ,
нисам спремна да се смејем пред вама,
а да крадом у разапетој мрежи зидова плачем.

Вратите ми моје поломљене играчке...

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: Јутрење ( теби)

Јутрење ( теби)

Пре него што сан побегне из трепавица 
ослушкујем тишину која се мешкољи између 
зидова протегнем се са краја на крај постеље 
и улетим у мрежу речи као лептирица 
у светлосни круг

док палим прву цигарету отворим прозор у свет 
сипам воду у џезву, кувам кафу за двоје, 
загледам низ друм да ли ће твоје песме да поране 
да ми и овог јутра друштво праве 

када их угледам нити се радујем нити тугујем 
нити говорим нити ћутим, мисао се као кликер котрља: 
Добро је... И овај дан може да почне...

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: Гробља су наша огледала

Гробља су наша огледала

Пре или касније сви ћемо стићи до гробља
у почетку плакати за онима који се неће вратити,
касније и сами остати ма колико да нас је страх
или да имамо посла која треба завршити на неком другом месту...
У гробљима су наше вечне куће, наша огледала,
ово овде је привремено као чекаоница или мотел крај аутопута...
Данас сам се осећала поражено као да ми је неко праг отео,
као да директно из куће на ничију земљу газим...
Посматрала сам старе споменике, изваљене, поломљене,
побацане на ђубришту, заједно са презервативима
и избледалим пластичним цвећем.
На њима је још увек могло да се прочита
када су им власници рођени, ко их је сахранио,
од које су фамилије...Понегде шајкача се види,
негде камени стручак цвећа или звезда...
Нама не требају душмани
довољни смо сами себи,
чак и одвише за заборав...
Срам нас било, да нас било...
...И нас ће кад тад покрити целофан,
покошена трава, компост и бели багрем...

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: ЗЛАТНИ СКАРАБЕЈ

***

Постоје дани када проверавам
да ли је случајно
то што ти нисам одговорила на писмо
које ниси написао
или то што сам сањала док се душа митарила
да сакупљам пера и записујем
реч по реч твојих ћутања...

Коен је отпевао своју последњу песму
светла Ауроре Астралис су згасла 
док учим напамет тишину 
и муцање... 

Нада Петровић

Фотографије: Нада Петровић

Нада Петровић: Чини ми се лакше би ми било

Чини ми се лакше би ми било

Ослоњена тупа коса на делић рударске пруге
(није се имало па то уместо наковња – бабице),
брус и белегија са прага бацају издужену сенку на лице,
из даљине се чује кукавица како се натпевана
са уздахом којим испраћам сузе до сечива.
Од росе стооке траве дрхте као трепетљика на ветру,
трепере и моји прсти, коприва и бурјан се отели, изџикљали,
отргла се и мисао да није дангубио онај ко ме је клео.
Да ми ја бар папир тугу да запишем,
чини ми се лакше би ми било

Косиште полегло по надлактици
а тело по троски, жиловлаку и камилици,
чекићање оштрице док зуби трну,
уместо посуде са мало воде
живо врело под трепавицама,
а да ми је бар мастило и перо
да саму себе словима жигошем
чини ми се лакше би ми било

Нада Петровић

Фотографије: Перо Васлић

Нада Петровић: ЈАВКА

ЈАВКА

На коленима молим, уплетена у распуштене косе
жалосних врба.
Скривам од пролазника нагост душе.
Избацујем речи као жаоке, плачем изнутра,
свака кап напиње још једну шину Баш Челика,
кида закивке, раставља обруче.
Остајем слободна међу неманима
које су ми јуче биле џелати.
Своје су младунце оставили, да ми поставе ограде,
докле се сме у дану што траје.
Чујем кораке.
Чекам да им замре одјек пре но што се јави глас.
Речи да окласају и сазру, постану бисер
у ушној шкољци.
Да ме додиром у сенци неверице претворе
у фењер свица.
Да будем звезда репатица, сагорим од ватре шапата.
Да признам пораз у победи.
Да будем јавка у немоћи. Пре него што нестанем
у ћутању зидова без слика. Вратим се вилином колу.
Цртам пећинске сенке по лишћу врбиних изданака.

Нада Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић