Вислава Шимборска: Принуда

Принуда

Једемо туђ живот, да би живели.
Крменадла самоубица с покојницом купусом.
Јеловник је некролог.

Чак најбољи људи
морају да прегризу, сваре нешто убијено.
да њихова осетљива срца
не би престала да куцају.

Чак најлирскији песници.
Чак најстрожије аскете
жваћу и гутају нешто,
што је расло.

Тешко ми је да то ускладим с добрим боговима.
Само ако су лаковерни,
ако су наивни
сву власт над светом су предали природи.
Она, суманута, глад нам намеће,
а тамо где је глад,
тамо је крај невиности.

Глади се сместа прикључују чула:
укуса, мириса, додира и вида,
јер није свеједно која су јела
и на каквим тањирима.

Чак слух учествује
у томе, што се догађа,
јер су за столовима неретко весели разговори.

Вислава Шимборска

Мирослав Б. Душанић

Вислава Шимборска: Три најнеобичније речи

ТРИ НАЈНЕОБИЧНИЈЕ РЕЧИ

Када изговарам реч БУДУЋНОСТ,
први слог већ одлази у прошлост.

Када изговарам реч ТИШИНА,
нарушавам је.

Када изговарам реч НИШТА,
стварам нешто што се не смешта у било какво постојање.

Вислава Шимборска

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Вислава Шимборска: Лавиринт (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

Лавиринт (фрагмент)

Можеш да бираш
где ћеш бити или не бити,
прескочити, скренути
само не пропустити...

Дакле овде или онде,
ваљда тамо,
интуитивно, с предосећањем,
на основу разума, пречицом,
насумице,
запетљаним скраћеним путевима.
Кроз неке од низа низова,
ходника, капија,
брзо, јер у времену
имаш мало времена,
с места на место,
у многа још отворена,
мрачна и двозначна,
али и широка, усхићена,
где је радост, иако нерадост
тако рећи у близини,
негде друге, ту и тамо,
овде-онде или
срећа у несрећи,
попут заграде у загради
и мирења са свим тим,
и изненада амбис, али и мостић,
мостић, али климав,
климав, али једини,
јер другог нема.

Вислава Шимборска

Мирослав Б. Душанић

Вислава Шимборска: Двије пјесме

 * 02. јул 1923   † 01. фебруар 2012

Мапа

Равна као сто,

на који је положена.

Ништа се под њом не покреће

нити место мења.

Над њом – моје људско дисање

не ствара ваздушне вртлоге

и ништа не мути њене чисте боје.

Чак су јој мора увек наклоњено плава

и поред разуђених обала.

Све је овде мало, доступно и блиско.

Могу врхом нокта да притискам вулкане,

да без дебелих рукавица милујем земљине полове,

могу једним погледом

да обухватим сваку пустињу

заједно са суседном, постојећом реком.

Прашуме су обележене са по неколико дрваца,

између којих је тешко залутати.

На истоку и западу,

изнад и испод полутара –

мртва тишина,

а у сваком црном зрнцету

живе људи.

Масовне гробнице и изненадне рушевине

нису на тој сличици.

Границе земаља су једва видљиве,

као да се колебају – бити или не бити.

Волим мапе, јер лажу.

Јер немају приступ насртљивој истини.

Јер су великодушне, с простодушним хумором

распростиру ми на столу свет

не с овог света.

Вислава Шимборска

Властитом стиху

У најбољем случају

бићеш, стиху мој, пажљиво читан,

коментарисан и запамћен.

У горем случају

само прочитан.

Трећа могућност –

бићеш стварно написан,

мада часак касније у корпу за папир бачен.

Имаш на располагању и четврти излаз —

да нестанеш ненаписан,

са задовољством мрмљајући нешто за себе.

Вислава Шимборска

/Пјесме је превела Бисерка Рајчић/

TORTURES

TORTURES

Nothing has changed.
The body is a reservoir of pain;
it has to eat and breathe the air, and sleep;
it has thin skin and the blood is just beneath it;
it has a good supply of teeth and fingernails;
its bones can be broken; its joints can be stretched.
In tortures, all of this is considered.

Nothing has changed.
The body still trembles as it trembled
before Rome was founded and after,
in the twentieth century before and after Christ.
Tortures are just what they were, and only the earth has shrunk
and whatever goes on sounds as if it’s just a room away.

…

Nothing has changed, except the run of rivers,
the shapes of forests, shores, deserts, and glaciers.
The little soul roams among those landscapes,
disappears, returns, draws near, moves away,
evasive and a stranger to itself,
now sure, now uncertain of its own existence,
whereas the body is and is and is
and has nowhere to go.

Wisława Szymborska

Wisława Szymborska: Manche mögen Poesie

Suhrkamp (1997)

ISBN-10: 351840881X

ISBN-13: 978-3518408810
Manche mögen Poesie

Manche mögen Poesie
 

Manche –

das heißt nicht alle.

nicht einmal die Mehrheit, sondern die Minderheit.

Abgesehen von Schulen, wo man mögen muss,

und von den Dichtern selbst,

gibt’s davon etwa zwei pro Tausend.

Mögen –

aber man mag ja auch Nudelsuppe,

mag Komplimente und die Farbe Blau,

mag den alten Schal,

mag auf dem Seinen beharren,

mag Hunde streicheln.

Poesie –

was aber ist Poesie.

Manch wacklige Antwort

ist dieser Frage bereits gefolgt.

Aber ich weiß nicht, ich weiß nicht. Ich halte mich daran fest,

wie an einem rettenden Geländer.

Wisława Szymborska

Suhrkamp Verlag (24. Mai 1998)

ISBN-10: 3518393588

ISBN-13: 978-3518393581