Анђелко Заблаћански: БЕЗИМЕНИ

БЕЗИМЕНИ

Ја сам жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.

Ја сам песка зрно
Усред пустињских дина,
И оно најцрње црно
У тами морских дубина.

Ја сам пастир без стада,
Чувар харема туђег,
Јадник без јада
И луђи од најлуђег.

Ја сам пешак без ногу,
Хлад без сенке своје,
Нејасан и Богу
Ја, дуга без боје.

И опет жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа, 
Туга дубока.

Анђелко Заблаћански
/Птица на прозору, Српска књига; Рума 2007./

Мирослав Б. Душанић

С Р Е Ћ А Н  Р О Ђ Е Н Д А Н!

Анђелко Заблаћански: Усамљене душе

Мирослав Б. Душанић

Усамљене душе

О, да ли постоји негде сакривена
У беспућу неком - од света далека
Бродоломно слична душа усамљена
Или свако биће само очај чека

И да ли се туге некад (негде) сретну
Док самоћи трен је бескрајан к'о море
Или не препознаш патњу истоветну
Одевену само у туђе одоре

И зашто прост осмех мора да се снатри
Јер ретко кад слети на усне очаја
Те као опсена трепери у ватри
Запаљене маште - наде и смираја

Зато у свом болу не знаш јаде туђе
А можда је твоја мука ипак мања
И сујета свака опако оруђе
Кад живот изгуби потребу да сања

Анђелко Заблаћански

Мирослав Б. Душанић

Анђелко Заблаћански: Црнило дана

Анђелко Заблаћански

Црнило дана  

Кад усред густе таме видиш црно зрнце
И то црнило несносно погледом лута
Тад јасно знаћеш да су ти украли Сунце
И да си већ стигао до ивице пута.

Тад очи несном склопи – дуго, дуго ћути
Не тражи ништа, никог – сам у себи буди
И слушај како тама звони што бол слути
Док негде далеко, у сну неком, све руди.

И ћутећи тако пусти да обузме чула
Музика мртвог дана и воњ празног јутра
Док на душу ти капље мисао сва трула
Од чежње да будеш изван сваког сутра

Анђелко Заблаћански