Мирослав Б. Душанић: Узбуна

Узбуна

Ерупцијом карцинома
Уздрман сам из темеља
Моја породица
И пријатељи такође

Тијелом распршени отрови
Колико ли је Божанског
Потребно у мени
Да бих на животу опстао

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Подсјећања

* * *
Двије су тешке сељачке тишине
Мук који настаје пред невријеме
И ноћ дуга бдијења уз покојника

* * *
Дјед никад чуо за зен будизам
Прије сваке важне одлуке
Раширио би гуњ испод крушке
И утонуо у зуј бумбара и пчела

Устајао би пола сата касније
И одлучно подијелио задужења

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ЉУБАВ

«Љубав остаје  покопана у свакодневици. Нас заносе заблуде. Тужно је, да тек кад нас не буде, у земљу се покопају и заблуде.»

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Стрепња

Стрепња

Од писања стрепим
Сваког дана
Јер ријеч написана
Лако се претвори
У почетак краја

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: ХИЈЕНЕ

Сара Душанић

Већ данима ћутим
Ах Господе
Шта бих и рекао —
Постали смо хијене
Само лоше вијести
Нашу пажњу плијене

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Зов слободе

Зов слободе

Нисмо одољели зову слободе
Пустили смо
Да посљедње капи воде усахну
Комади хљеба постану камење
Отишли смо
О љубави више не говоримо
За њу смо глуви и слијепи
Лакше нам да се не подносимо

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О незгоди с празнинама (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

О незгоди с празнинама (фрагмент)

Ако сам некад кад је било тешко
Бјежао у снове
Сретао знана лица и мени изузетно драга
Данас су то простори густог мрака
Без почетка и без краја
И обезглашени
Тако да чујем кад тишина дише и расте
И надгласава моје болне уздахе

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Елена Јовановски

Мирослав Б. Душанић: Незаобилазно тумачење

Незаобилазно тумачење

Бићу поштен: Не сањам их
Није ми до смјелих подухвата
Али не волим непомичности у крајолицима
Дуга безријечја и пјесме опроштајне

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ожиљци и ране

На сваком кораку гомилају се ожиљци
И зјапе отворене ране...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Вријеме

Вријеме

Не пролази вријеме. То је немогуће. Оно није колут траке који се одмотава и на крају одмота... Вријеме је једино чега имамо у изобиљу. Довољно много за нормалан живот. Ту је Творац био дарежљив, али... Заслијепљени самим собом, придавајући пажњу, величајући себе, не примјећујемо и не схаватамо (или нећемо), да смо само кроз њега шетачи по/на задатку. (И то краткотрајни, што би рекли, на одређено вријеме.) А тај осјећај да га немамо довољно, је знак наше несавршености и неорганизованости. Када кажемо, Немам времена, Никако да стигнем и сл., први су од симптома нашег посрнућа. Тада су већ кола кренула низбрдице, и ако их не зауставимо биће касно за све... Осим за болест.

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Утисак дана

Утисак дана: 

Нећу Титу
Нећу Дражи
Купи пиво
Па ме тражи

Никола Димитријевић

Утисак дана
 
     Н. Димитријевићу 

Само лијево
Или десно
Све ми је то
Доста тијесно
Хоћу да сам
Као птица
Цијело небо
Без граница

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: За М. Б.

За М. Б.

замолио бих да ми опростиш
ја знам да ти је било тешко
а нисам пустио ни једну сузу

нисам их имао више у резерви
све уложене на бивше године

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Двориште

Двориште

Хтјели су да ме убаце у неку књигу
јесте да је мало прекореда кажу
али нема везе
пјесничка група је отворена за све
који прате модерна стремљења
који се не дијеле на нације
и сабијају у локалне торове
јер умјетност не познаје границе

Искрено сам им пожелио успјех
и рекао да ме заобиђу
ја сам од оних породичних људи
најбоље се осјећам
кад газим блато у своме дворишту

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Издаја

Издаја

Надвили се облаци
Пробудили се страхови
И тражимо упоришта
Како на Истоку тако и на Западу

И није ми никаква утјеха
Што смо увидјели
Да су ствари кренуле низбрдо

И није ми никаква утјеха
Што смо увидјели
Да смо мали
И само мрља у огромном свијету

И није ми никаква утјеха
Што сада сви оплакују и тугују
– Застрашујуће
Шта се то са нама дешава

Знаш ли шта кажу храбри
На улици – Издаја
Без тог кључа не бисмо никуда
Отишли

Гласно бих да урликнем
– Зар вам није јасно
Ми још увијек чамимо у подрумима

Новембар 2012/Март 2015.

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: СРЕЋА

Сара

СРЕЋА

Срећа је твоје срце у грудима.
Срећа је моје срце у грудима.
Срећа је ова наша прича о срећи.
Срећа је кад си срећан, Путниче.
Кад се пробудиш и угледаш дан.
Данас је сунце велико.

(Маргарете 2)

Веселинка Стојковић

Матеја, Јерг (Jörg), Лидија, Сара

Le bonheur

Le bonheur c'est ton cœur qui bat.
Le bonheur c'est mon cœur qui bat.
Le bonheur c'est notre histoire sur le bonheur.
Le bonheur c'est quand tu es heureux, Voyageur.
Quand tu te réveilles et vois le jour.
Aujourd'hui le soleil est grand.

Veselinka Stojković 
/Français Zorica Sentić/

Сјећање на Зорицу Сентић 

      Ово ми се писамце вечерас случајно
      отворило. И сама сам се изненадила.
                                Веселинка Стојковић
 
Некад се све слаже (као) само од себе
И ми се зачудимо тој игри случајној
Иако то и није баш тако
Јер случајности нема
Ништа на овој планети није случајно
Ни Њено писмо ни Твоја пјесма
Ни пријевод ни мој цвијет
Само што ми не знамо разлоге
Или не умијемо да тумачимо овај свијет

07. 12. 2014.

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наивно питање

Наивно питање

Смрт нас се, ипак, тиче!
Пориче ме проф. Радомир Виденовић,
И још каже: Када има нас,
А нема смрти – има мисли о смрти...

Све је то мени познато, драги професоре,
И могао бих да носталгично уз групу
Леб и сол, по васцијели дан пјевам:
Одговор знам, кад останем сам.

Али, чему све те филозофске студије
О ономе што је сасвим природно,
И саставни дио и мене, и Тебе,
И свију око нас...

Зар не би било и љепше и боље, да око
И перо, и моје и Твоје
За животом посеже – живот велича
И у њему види спас...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

О судбо...

о судбо
недоплакана...

све мање дана
све више рана

Мирослав Б. Душанић

/У току су напади на мој блог, мени је отежан приступ... Ако не успијевате да читате прилоге, покушајте други пут. Хвала на разумијевању!/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Патетика

Патетика

Свакодневно тражим и откривам боју
Знам да је у њој живот
Али сваки стих који из себе истиснух
Остави ме на цједилу

Никако да се одбраним од патетике

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Искрен стих

Мирослав Б. Душанић

Искрен стих

Вјерујем да су многи као и ја прочитавши једну пјесму, доживјели тај тренутак кад застанеш опчињен. Кад ти мозак да сигнал да је та пјесма перфектна. Послије прве заслијепљености читаш је поново, али тај првобитни ефекат никако не успијеваш да призовеш. И не само то. Почињеш да примјећујеш да нешто не одговара, као да није уреду. Просто не можеш да вјерујеш. Читаш је поново. Све ријечи изабране, лијепо срочене у савршене низове, а опет као да нешто недостаје...

Послије неколико ишчитавања примјећујеш да ти неки стихови звуче познато, као да си их негдје давно прочитао. Са изненађењем примијетиш да неке стихове који су тако звонки и лијепо исклесани, дјелимично или у потпуности, уопште не разумијеш. И почнеш да примјећујеш којешта друго...

Ако се питаш, шта се то са пјесмом или са тобом самим догодило, одговор је једноставан. Утврдио си да је пјесма „синтетичка“, да је произведена у „мајсторској радионици“, по одређеним правилима и шаблонима стручне школе (студија) креативног писања. Пред тобом се налази дјело које је научено, али дјело које нема душу. Наученом се не може уткати душа, ни током рада, ни накнадно. Зато се и каже да се пјесништво не учи, оно се живи. А као такво је и једноставно, и приступачно, и увијек лијепо и разумљиво...

Искрен стих је лијек за душу и корак ближе рају...

Мирослав Б. Душанић