Матија Бећковић: Молитва

Молитва

Уђи у моје очи
пре него што их склопим
да те под трепавицама чувам.

Матија Бећковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Матија Бећковић: Гусле у XXI веку

Гусле у XXI веку

Не можемо с гуслама у XXI век!

Срби напред – гусле стој!

Шта да се ради? Што то нису рекли раније? Двадесет векова је могло, а сад одједном не може. Као да је XXI век гори од свих предходних векова. Да смо то знали не би смо с гуслама ни кретали на толики пут. На једвите јаде смо се некако допељали до пред капију XXI века и сад треба да се ту раздвојимо. И не знамо ко је кога довде довео: оне нас или ми њих. Ни ко је постао споран: ми, гусле или оно што гусле памте и говоре. Немогуће да ми ваљамо, а гусле не ваљају. Можда би требало да ми останемо у XX веку, а оне нека иду даље да причају нашу погибију. Или да уђемо одвојено, ако не можемо заједно...

Има учених људи који тврде да бисмо још пре двеста година били у XXI веку да нам није било гусала и народних песама. Многи се с стиме слажу и предлажу да их оставимо, али не кажу коме. Оне и немају никога осим нас, а и нас је све мање...

Има мишљења да се они кји захтевају да се одрекнемо гусала – у том случају – не би на гуслама зауставили. И да би одмах потом тражили да се одрекнемо и свога имена и свога језика...

Могли би смо да нађемо некога ко је мање сумњив па да их он пронесе у XXI век, али нема тог цариника који неће познати да нису његове... А ми, ако се у XXI веку појавимо без гусала – ко ће нас познати и како ће знати ко је дошао?

Да их сместимо у музеј? И то би било решење кад би оне хтеле да ћуте, али ко ће слушати како нас отуд куну и запомажу. (Зар то не би личило на оне који смештају мајке у старачке домове?)

Ако гусле не могу у XXI век, то значи да не може ни мајка Југовића, ни млада Гојковица, ни Косовка девојка, ни девет Југовића, ни Предраг ни Ненад, ни Кајица војвода, ни крилати коњи, ни виле равијојле, ни утве златокриле, ни огњени змајеви.
 

Могућ је и компромис. 

Ако Грци, ако Руси, ако Енглези, ако Французи, ако Немци, ако Кинези, ако Јапанци, ако Арапи...уђу у XXI век без својих светиња, спевова и митова – нек им се придруже голи и боси Срби.

У супротном – с гуслама се нећемо раздвојити. Ако нас неће с гуслама – нећемо ни улазити. Век дође и прође, а гусле остају. Имамо више обавеза према гуслама, него према XXI веку. И више се бојимо гусала него XXI века! Ако може XXI век без нас, можемо и ми без њега. Ко је био у праву, видећемо у XXII веку.

Матија Бећковић

Матеја Душанић

Матија Бећковић: Завист

Мирослав Б. Душанић

Завист

Они који су гледали из даљине
Завидили су онима који су му били ближе
Они који су му били близу
Онима који су га додиривали
Они који су га додиривали
Онима који су га носили
Они који су га носили на раменима
Онима које је јахао
Они које је јахао
Ономе коме је седео на глави

Још тад је и ћорав могао видети
Да неће проћи дуго
А ти ће исти људи
Истим редом и редоследом
У истим градовима и на истим трговима
Истим жилама набреклим на истом врату
Истом жестином и истим рукама
Отимати камење
Завидећи један другоме
Ко је уграбио већи
И бацио му на гроб.

Матија Бећковић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Шта ће да учине ...

via: euck

Права елита има ту привилегију да се изјашњава пост фестум и пост мортем. И да се опредељује уназад. Не мора да се истрчава док је густо. Кад се већ све деси, њени припадници заузимају јасне и јаке ставове, хладне главе. Кад се виолентни типови, горштаци и епски простаци истрче и излану, кад се потуре под копља и камење, елита ће храбро узети последњу реч. Једном речју кад наивни изгину бранећи мајке и отаџбину. То је та чувена динамика живота елите које нема без тих гробова!

Матија Бећковић

Шта ће да учине ...

Кад све бајке и предања присвоје и прекроје
    Те од Богова потраже мало више
Кад им њихови пријатељи очеве и матере искоријене
    Те им гробови најмилијих постану узглавља
Кад силне мачеве небеских анђела прославе
    Те пожеле да се освијесте и поново овоземе
Кад се паучина покида и ослободи им мрежнице
    Те открију пуста дворишта и свуда границе
Кад из њих историја очајнички изникне и врисне 
    Те умјесто жртви у албумима открију убице
Кад буду тражили блискост и ријечи присне
    Увидјеће да су сами и лешинари рођених огњишта

Мирослав Б. Душанић

Матија Бећковић: БРАНКО МИЉКОВИЋ

 
Бранко Миљковић

Прочитао сам оне твоје песме
Каже ми Бранко Миљковић
Почетком зиме 1960. године

Ти у њима ниси ништа слагао
А ја сам слагао сваку реч
И мислим све обрнуто
Од оног што сам написао

Али исте зиме наредне године
Кад се окренуо наглавачке
И челом пољубио земљу
Под трном за који се везао
Као да је знао
Да се и његове речи
Преокрећу
У живу истину
А трн у трон

Матија Бећковић

Матија Бећковић: Кад дођеш у било који град

(Kabare Putuj Evropo)  

Кад дођеш у било који град

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем којим се мора доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знао да постоји

И она и град у који си дошао.

Кад дођеш у било који град

Одакле било

Из Вељег Дубоког или Колашина

Или ниоткуд сасвим свеједно

Кад одеш од своје куће

Било куда

Само да што пре одеш

И дођеш у било који град

Рецимо Ваљево

Кад год да дођеш

Доћи ћеш врло касно

Јер се дуго путује

Док дође у твој живот

И ту се заувек заустави

Она која је према теби кренула

Из велике даљине

Однекуд из Руског Јерусалима

Са Кавказа из Пјатигорска

У коме никад није била

И звала се како се звала

Рецимо Вера Павладољска

И изгледала како је изгледала

Како више нико на свету не изгледа.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Јер градови су увек далеко

И у њих се долази из даљине

А свако путовање се одужи

Јер сви мисле једино о повратку

Мада повратка нема

А ко год одлучи да путује

Мора кренути једног дана

Кренуће у оно доба

У које увек неко креће од куће

Обично у недељу

Кад си и ти кренуо

А кад год је недеља

Најчешће си у неком другом граду

А у којем граду да будеш

Рецимо у Ваљеву

Биће то једини град

У коме си одувек био

И чим си чуо њено име

И пре него што си је срео

Одувек си је знао

И волео већ вековима.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује

Твојим и батом још некога

Ко с тобом путује

И глас му иде по ветру

У дан необичан за то доба године

Да ни сам нећеш бити сигуран

Ни који је то град

Ни који су твоји кораци

Само ћеш познати они глас

Који не иде по ветру

Него се јавља у теби

У дан необичан за то доба године

Кад није ни било време да будеш у Ваљеву

У који си дошао као незнанац

Не знајући никога

Ни град ни Веру Павладољску

Ни да се заволе највише

Они што се знају најмање.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Свет ће постати успомена на њу

И неће бити ни једног места на земљи

Где те неће сачекивати

Ни огледала у којем је нећеш видети

Ни плаве косе која није њена

Ни облак без њеног свиленог осмеха

Запамтио је простор

Гора и вода

Онакву какву си је први пут видео

У било којем граду

Рецимо у Ваљеву

У Карађорђевој улици

Између Поште и Суда

И ево наилази оно доба године

Или твога живота

Кад су све жене она

И носе њену главу

Али ни једна целу

А она живи непозната међу људима

Одмара се и од тебе и од свог имена

Али ма где живела и ма ко била

Знаћеш да је то она

И да не може бити нико други

Јер никог другог на твом свету нема.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Рецимо Ваљево

Окружиће те деца као сваког придошлицу

И у целом граду нећеш познавати никог

Јер су сви отишли

И с тим би се некако помирио

Али нико се не враћа

Све је готово а још никог нема

Нити има чврсти обећања

Да ћемо се поново срести

И то је оно што највише забрињава

Па ипак човек није мање него вода

Па вода не умире

нити је смрт нешто

Што се на свету догађа по први пут

И да живимо хиљаде година

Прошле би као једна

Јер године су ту да дођу и оду

Али све што је њино

Није Вера Павлодољска

Која ти је дала што ни сама није имала

И увек била помало у облацима

И у њих се коначно преселила

Али док ико иком чита ову песму

Она се рађа све свиленијег осмеха

И нема ништа са гробљем и смрћу.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Све ће ти бити однекуд познато

Као пољубац већ даван некоме

У град ко зна који

Кад дођеш ко зна кад

И ко зна откуд

Или Вељег Дубоког или ниоткуд

Сасвим свеједно

Све ће бити исто као да ниси долазио

И да уопште не постојиш

Јер провиђење не жури

И ништа не заборавља

И не фали му ни маште ни идеја

Да све повеже и испуни

Као што је писано

Само ти не би био исти

И ништа не би било као што јесте

Да је могло бити као што није

Јер постоји само један град

И само један долазак

И само један сусрет

И сваки је први и једини

И никад пре ни после није се догодило

И сви градови су један

Делови једног јединог града

Града над градовима

Града који си ти

Према коме сви иду

Да се сретну са тобом

Добро је што си дошао

Да се у то увериш

Баш у Ваљеву

И сретнеш Веру Павладољску

И чим си је видео

Одувек си је волео

И унапред оплакивао растанак

Који се збио

Пре него што си је срео

Јер постоји само један град

И само једна жена

И један једини дан

И једна песма над песмама

И једна једина реч

И један град у коме си је чуо

И једна уста која су је рекла

А по свему како су је изговорила

Знао си да је изговарају први пут

И да можеш мирно склопити очи

Јер си већ умро и већ васкрснуо

И поновило се оно што никад није било. 

Матија Бећковић

Елегична поема о Вери Павладољској и о Ваљеву. Први пут објављено као књижевни додатак Ревије „Колубара“, на пјесников 60. рођендан (29. новембра 1999. године), потом у још три издања.