 |
| * 28. март/09. април 1883 † 21. децембар 1954 |
«Материјалист је привржен једном једином извору искуства, он верује само у њега и користи се једино њиме, а тај извор представљају спољашњи осети. Услед тога материјалист се одликује једностраношћу, ограниченошћу и сиромаштвом свог искуства. То не значи да он у стварности има посла само са спољашњим, чулним опажајима, тако да може само да види, чује, мирише, поседује чуло додира и укуса; не, он изграђује за себе (некад несвесно, а некада свесно) такав душевни став као да и нема никаквог другог искуства. Он живи и мисли тако као да у његовом искуству нема никаквих ванчулних садржаја, као да се може доказивати и образлагати само помоћу чулних опажаја и само у области материјалних ствари. Он није навикао да се креће у сфери другачијег искуства и другачијих предмета. Он као да се једном заувек приљубио уз стања свога тела и сведочанства његових органа, њима се поверио и у њих поверовао, а затим уверио себе да, тобоже, ни он а ни други људи немају приступа било чему другом. Његова пажња, његово интересовање, његове жеље, његова делатност окренути су оном спољашњем; условно речено, може се констатовати да је он ”екстровертан” (окренут према споља). И ако види човека ”интровертног” (окренутог унутра, ка унутарњем, ванчулном свету) он неће бити у стању ни да схвати његов став нити да му поверује на реч: прогласиће га за лажова, фантазера или обмањивача.
Сваки иоле искусан мислилац, међутим, могао би без посебног напора да докаже таквом наивном и самоувереном материјалисти да уопште није у праву, зато што се све своди на једнострано сиромаштво његовог искуства или, још тачније, на одсуство жеље да се уочи и узме озбиљно и другачије искуство, без којег не може ни он сам. Материјалист, као и сваки други човек, поседује не само телесна већ и душевна стања, и многа од тих душевних стања пружају му нечулно искуство и откривају му нечулне предмете. Глупо је и штетно затварати очи пред разноврсношћу и богатством искуства, култивисати своје ниже, а одбацивати или чак порицати више способности. Још глупље и штетније је покушати наговорити друге људе на исто такво скудоумље или им то скудоумље наметати путем државне принуде, како то чине комунисти, прописујући материјалистичку наставу у школама и дајући друштвене привилегије безбожницима и борбеним материјалистима.
У ствари, ствар стоји тако да су човеку, напоредо са чулним опажајима, дати и други, бескрајно благороднији, префињенији и значајнији извори искуства. Судбина сваког појединачног човека, целих покољења и националних култура, зависи од тога да ли људи живе тим искуством, умеју ли да га цене, развијају и стваралачки се користе његовим изворима итд. Целокупна савремена духовна криза коју човечанство преживљава може се објаснити тиме што је човечанство током неколико генерација пренебрегавало изворе овог искуства и одвикло се, одучило да се њима користи; заслепљено успесима природне науке и технике, равнодушно према религиозним дубинама живота оно се у целини (или скоро у целини) приклонило чулним опажајима, као и теорији и пракси које из њих проистичу. Услед тога, људи новог времена постали су виртоузи у проучавању материјалне природе и у техничким изумима, али су се и неосетно обрели у стању детиње беспомоћности по питањима духовног искуства, духовне очигледносши и духовних умешности. Та криза се може превладати само на један начин: вратити се тим благородним и чистим изворима духовног искуства, пробудити их и стваралачки почети живети помоћу њих.
Човек не може да живи само захваљујући чулним опажајима, полазећи само од њих и ограничавајући се само на њих; можда је то доступно најпростијим и најнижим животињама, али, на пример, пси и коњи несумњиво стоје на знатно вишем ступњу. Човеку су, поред телесних опажаја, својствени још осећање, моћ уобразиље, воља и енергија мисли. Разуме се, он може да пренебрегне ова стања или унушарње акте, и да их сведе на познати минимум, поистовећујући се са животињама код којих доминирају чулни опажаји и телесне потребе; човек такође може да те највише способности своје душе претвори у једноставна оруђа својих телесних надражаја и потреба, тј. да живи не толико помоћу њих, колико злоупотребљавајући их. Али ако би он кренуо тим путем, онда би из тога могли да проистекну само крајња нужда, варварство и баналност. Зашто? Зато што ове омаловажене и занемарене душевне снаге нипошто не би престале да живе и делују у његовој души, већ би почеле да воде порочан живот и одвлаче душу на погибељне путеве; јер је оруђе које се не чисти, које се запушта и злоупотребљава увек штетно и опасно.
Разуме се, могуће је односити се с презиром према животу осећања, на пример према љубави, радости, благодарности, поштовању, страхопоштовању, части и патриотизму, и све то одбацивати као ”сентименталност”, али због тога душевна преживљавања нипошто неће ишчезнути, само ће постати погубна, злобна, несрећна и одвратна, тј. душевно и телесно штетна, а духовно погибељна; приљубиће се уз рђаве садржаје и људска душа ће се испунити мржњом, завишћу, злобом, охолошћу иосветољубивошћу.
На исти начин ”одбачена” и занемарена моћ уобразиље нипошто неће ишчезнути ни одумрети, напротив, разулариће се и одати најнижим, највулгарнијим и понижавајућим животним садржајима, проналазиће похотљиве, отужне, зле слике и уживати у њима, а пролазити слепо и равнодушно мимо слика непорочне чистоте, племенитости и божанствене лепоте. Људи који своју уобразиљу не усмеравају ка вишим, нечулним садржајима, постају заробљеници баналности и по речима мудрог Хераклита целог живота се ”наслађују прљавштином”.»
Иван Иљин
/Из књиге Пут духовне обнове/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
