 |
Емил Сиоран: О бескорисности револуције (фрагмент)
Развијена друштва неуспоредиво су крхкија од других, јер им преостаје само чекање свога властитог уништења; благостање није идеал који се посједује, а још мање кад је оно ту већ генерацијама. Не рачунајући да га природа није укључила у своје рачуне и да она то не би знала учинити без умирања.
Кад би народи постали апатични истодобно, више не би било сукоба, не би било ратова, не би било империја. Но несрећа хоће да постоје млади народи – и млади једноставно – пресудна препрека сну филантропа: чинити тако да сви људи истодобно стигну до истог степена заморености или млитавости…
У свим околностима треба се сврстати на страну потлачених, чак и када нису у праву, с тим што ипак не треба изгубити из вида да су замијешани од исте глине као и њихови тлачитељи.
Особина режима у агонији јесте да допуштају нејасно мијешање вјеровања и учења, и да истовремено одају илузију да ће моћи у бескрај одгађати час избора…Одатле – и једино одатле – происходи привлачност предреволуционарних периода.
Само су лажне вредноте у оптицају, стога што их сав свијет може асимилирати, кривотворити (лаж на квадрат). Идеја која је успјела нужно је псеудоидеја.
Револуције су сублимат лоше литературе.
Мучно у јавним несрећама јесте то што се свако сматра компетентним о њима говорити.
Право уклањања свих оних који нас раздражују требало би стајати на првом мјесту у уставу идеалног Града.
Једина ствар коју би требали млади људи научити јесте да ништа, или готово ништа, не требају очекивати од живота. Човјек сања о једној Таблици разочарања на којој би била предочена сва незадовољства резервирана свакоме, и која би се извјесила по школама.
Према причању принцезе Палатине, госпођа де Ментнон (de Maintenon) имала је навику понављати у годинама када, послије краљеве смрти, није имала никакву улогу: ''Већ неко вријеме влада дух бунила који се посвуда раширио''. Тај ''дух бунила'' чињеница је коју су губитници вазда уочавали; уосталом с пуним правом, и читава би се повијест могла поново разматрати полазећи од те формуле.
Прогрес је неправда коју свака генерација учини оној која јој је претходила.
Наждерани се међусобно мрзе не тајно, него јавно, и желе на било који начин бити збрисани. У сваком случају, они дају предност жељи да то буде уз њихов властити допринос. То је најзанимљивији, најоригиналнији аспект сваке револуције.
Један народ диже само једну револуцију. Нијемци никад нису поновили подвиг реформације или, боље, нису га поновили ни приближно једнако. Француска је остала завазда дужник '89. Једнако вриједи и за Русију и за сваку земљу – та тенденција да самога себе плагирају у односу на револуцију нешто је истовремено умирујуће и растужујуће.
Римљани из времена декаденције поштивали су само грчки одмор (otium graecum), нешто што су највише презирали из времена моћи. Аналогија с цивилизираним нацијама је тако очита да би било неуљудно на томе инзистирати.
Аларик је говорио да га неки ''демон'' гони против Рима. Свака измучена цивилизација чека својега барбарина, а сваки барбарин чека својега демона.
Запад: трулеж што воња угодно, намирисани леш.
Бијелци заслужују све више и више име бљедолики, што су им га дали амерички Индијанци.
У Европи срећа завршава у Бечу. С ону страну, проклетство над проклетствима, откад је свијета и вијека.
Емил Сиоран
/Преузето из ОДЈЕК, Ревија за умјетност, науку и друштвена питања; Сарајево, јесен-зима 2011. - С француског превео: Марио Копић
Emil Cioran, De l'inconvénient d'etre né. Premiere édition: Paris, Éditions Gallimard, 1973./
Развијена друштва неуспоредиво су крхкија од других, јер им преостаје само чекање свога властитог уништења; благостање није идеал који се посједује, а још мање кад је оно ту већ генерацијама. Не рачунајући да га природа није укључила у своје рачуне и да она то не би знала учинити без умирања.
Кад би народи постали апатични истодобно, више не би било сукоба, не би било ратова, не би било империја. Но несрећа хоће да постоје млади народи – и млади једноставно – пресудна препрека сну филантропа: чинити тако да сви људи истодобно стигну до истог степена заморености или млитавости…
У свим околностима треба се сврстати на страну потлачених, чак и када нису у праву, с тим што ипак не треба изгубити из вида да су замијешани од исте глине као и њихови тлачитељи.
Особина режима у агонији јесте да допуштају нејасно мијешање вјеровања и учења, и да истовремено одају илузију да ће моћи у бескрај одгађати час избора…Одатле – и једино одатле – происходи привлачност предреволуционарних периода.
Само су лажне вредноте у оптицају, стога што их сав свијет може асимилирати, кривотворити (лаж на квадрат). Идеја која је успјела нужно је псеудоидеја.
Револуције су сублимат лоше литературе.
Мучно у јавним несрећама јесте то што се свако сматра компетентним о њима говорити.
Право уклањања свих оних који нас раздражују требало би стајати на првом мјесту у уставу идеалног Града.
Једина ствар коју би требали млади људи научити јесте да ништа, или готово ништа, не требају очекивати од живота. Човјек сања о једној Таблици разочарања на којој би била предочена сва незадовољства резервирана свакоме, и која би се извјесила по школама.
Према причању принцезе Палатине, госпођа де Ментнон (de Maintenon) имала је навику понављати у годинама када, послије краљеве смрти, није имала никакву улогу: ''Већ неко вријеме влада дух бунила који се посвуда раширио''. Тај ''дух бунила'' чињеница је коју су губитници вазда уочавали; уосталом с пуним правом, и читава би се повијест могла поново разматрати полазећи од те формуле.
Прогрес је неправда коју свака генерација учини оној која јој је претходила.
Наждерани се међусобно мрзе не тајно, него јавно, и желе на било који начин бити збрисани. У сваком случају, они дају предност жељи да то буде уз њихов властити допринос. То је најзанимљивији, најоригиналнији аспект сваке револуције.
Један народ диже само једну револуцију. Нијемци никад нису поновили подвиг реформације или, боље, нису га поновили ни приближно једнако. Француска је остала завазда дужник '89. Једнако вриједи и за Русију и за сваку земљу – та тенденција да самога себе плагирају у односу на револуцију нешто је истовремено умирујуће и растужујуће.
Римљани из времена декаденције поштивали су само грчки одмор (otium graecum), нешто што су највише презирали из времена моћи. Аналогија с цивилизираним нацијама је тако очита да би било неуљудно на томе инзистирати.
Аларик је говорио да га неки ''демон'' гони против Рима. Свака измучена цивилизација чека својега барбарина, а сваки барбарин чека својега демона.
Запад: трулеж што воња угодно, намирисани леш.
Бијелци заслужују све више и више име бљедолики, што су им га дали амерички Индијанци.
У Европи срећа завршава у Бечу. С ону страну, проклетство над проклетствима, откад је свијета и вијека.
Емил Сиоран
/Преузето из ОДЈЕК, Ревија за умјетност, науку и друштвена питања; Сарајево, јесен-зима 2011. - С француског превео: Марио Копић
Emil Cioran, De l'inconvénient d'etre né. Premiere édition: Paris, Éditions Gallimard, 1973./
 |
