Владислав Петковић Дис: Усамљене душе (фрагмент)

Још једном само, о, да ми је дићи,
Испод живота свет умрлих нада;
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јадậ.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бранислав Нушић, Владислав Петковић Дис и Сима Пандуровић

Владислав Петковић Дис: Цветови славе

Цветови славе

Они спавају сви до једног, редом
у плитком гробу, нескрштених руку,
Без свог покрова и под тешком бедом
И труну мирно као у сандуку.

Они спавају, несебични, благи,
С ранама живим и мртвим очима,
Велике душе као камен драги,
Вечита песма коју им отима.

Они спавају, ти наши синови,
у својој крви, безбрижни ко тићи,
Заборављени ко мртви кринови,
И поносити ко стари племићи.

Они спавају по Балкану целом
За добро туђе, за спас свог племена:
Никад не беху са заставом белом
Ти млади момци великог времена.

Они спавају прости, без украса,
И њине груди, густи црви плаве:
И док се губе из свог лепог стаса,
Хумке им расту у цветове славе.

Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис: Наши Дани

Наши Дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиго се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пороци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделили идиоти,
Лопови нам израђају богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова.

Остала нам још прашина на хартији,
Ко једина успомена на џинове;
Сада сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу ко пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

1910.

Владислав Петковић Дис

Владислав Петковић Дис: Прoстo имe / Владислав Петкович‐Дис: Простое имя

 

Прoстo имe
 

Крoз мojу душу прoшлa су двa рaтa,
Двa стaрa oрлa зaвeтa и слaвe,
Прoшлa су црнa, зaсићeнa jaтa,
Пaли крстaши и зaстaвe прaвe.
 
Крoз мojу душу прoшлe су свe трубe,
Дoбoши, пeсмe и крвaвe сeчe,
Иљaду срцa штo гину и љубe,
Дaн пун грoбoвa кao звeзда вeчe.
 
Крoз мojу душу прoшли су пукoви,
Eпoлeтe, сaбљe и шињeли сиви,
Oгaњ и jуриш; и joш нoви, нoви,
Jунaци мртви и jунaци живи.
 
Крoз мojу душу прoшлe су свe вoдe,
Крвaвa пoљa и умрли крици,
Брeгoви, клaнци, стeгoви слoбoдe,
Бeли крстoви, свeтли рaњeници.
 
Крoз мojу душу прoшлa су стoлeћa,
Њих пeт нa брojу, с тoпузoм и ђoрдoм,
Спaљeнa лeтa и мртвa прoлeћa,
Пoдигнут нaрoд сa љубaвљу гoрдoм.
 
Крoз мojу душу, прeкo стрaхa, рaнa,
Прoђe пoбeдa, вeрa, нoви зрaци,
Oсмeх и лицe зoрe дoбрoг дaнa,
И прoстo имe: сeљaци, сeљaци.

Владислав Петковић Дис

Простое имя
 
Через душу мою две войны прогремели,
Два старых орла завета и славы,
Стаи чёрных стервятников пролетели,
Крестоносцы и стяги витязей правых.
 
Через душу мою прогремели все трубы,
Барабаны и песни, и кровавые сечи,
И тысячи сердец, что гибнут и любят,
День полон гробами, как звёздами – вечер.
 
Через душу мою полки прошагали,
Сабли, эполеты, шинели полевые,
Огонь и атака; и снова вставали
Мёртвые герои и герои живые.
 
Через душу мою протекли все воды,
Кровавые поля и умершие крики,
Вершины, ущелья и знамёна свободы,
Белые кресты и раненых лики.
 
Через душу мою просвистали столетья,
Пять их по счёту, с саблей – на орды,
Выжженные вёсны и мертвые лета,
Восставший народ, любящий и гордый.
 
Через душу мою, против страха и горя,
Новой победы проступают грани,
И улыбка, и вера, и добрые зори,
И простое имя: крестьяне, крестьяне.

Владислав Петкович‐Дис
/Перевёл Андрей Базилевский/

Владислав Петковић Дис: Оргије

Оргије

Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет:

Без свега, и без радости; мада нам груди

Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена

Дају нам пир,

Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена

Умрли мир.

Музика с песмом пружа нам старе јауке,

Опела траг;

Загрљај, занавек наше скрштене руке

И живот наг.

У самоћи нам станује, ко у ћутању,

Велики страх;

Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,

Ледени дах.

У игри, у пољупцима тражимо бесно

Израза, сна;

Плачемо, мртвима што је у паклу тесно,

Кад нема дна.

Још свак живи у гробу свом, само што неће

Да види гроб,

Ни своје дане, што горе ко мртвом свеће,

Ни своју коб.

Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила

Стварамо зрак:

Све нас је довела тајна што нас убила,

Откала мрак.

Пијемо нас неколико пропалих људи

И полусвет;

И знамо, радост не може да пробуди,

Опао цвет.

Владислав Петковић Дис

Vielleicht schläft sie / Можда спава

Vielleicht schläft sie

Heute Morgen hatte ich das Gedicht vergessen,

suchte vergebens mir den Traum zurück,

ich weiß nicht mehr, was nachts im Schlaf gewesen –

das Gedicht, das ich geträumt, es schien mein ganzes Glück.

Heute Morgen hatte ich das Gedicht vergessen.

Im Schlafen ahnte ich die Kraft des Morgens nicht:

Bei Tag verlieren die Sterne ihren weißen Schein,

der Mensch erwacht, die Erde braucht das Sonnenlicht,

der bleiche Mond geht wieder in das Dunkel ein.

Im Schlafen ahnte ich die Kraft des Morgens nicht.

Was im Traum geschah, ich weiß es kaum,

da waren Augen, ein Gesicht, die Himmelsferne,

vielleicht ein Kind, ein altes Lied, das war mein Traum,

ein Tag von früher und am Himmel Sterne.

Was im Traum geschah, ich weiß es kaum.

Ich kann mich nicht erinnern an den Traum,

nicht an die Augen, nicht an jenes Gedicht.

Der Traum, er ist zergangen wie aus Schaum.

Die Augen sind vielleicht die Seele, die aus mir flieht.

Ich kann mich nicht erinnern an den Traum.

Ich ahne – nur das Ahnen wird mir bleiben,

ich ahne, es sollten jene Augen sein,

die seltsam mich durchs Leben leiten, treiben,

im Traum, zu sehen, was ich tue so allein…

Ich ahne – nur das Ahnen wird mir bleiben.

Dass jene Augen kommen, und mein eigenes Glück,

es winkt mir zu, die Liebe und das Lachen,

ihr Antlitz und ihr Frühling und ihr Blick –

ich sehe es im Traum, doch nicht im Wachen,

dass jene Augen kommen, und mein eigenes Glück.

Ich sehe ihren Kopf mit der Haareskrone und in Haaren eine Blume,

und ihren Blick, der sich zu mir wendet,

der mir wie aus der Blumenwiese sagt, dass er mich spürt,

der mir fürsorglich Labsal und Zärtlichkeit spendet.

Ich sehe ihren Kopf mit der Haareskrone und in Haaren eine Blume.

Nun habe ich keine Liebste, ich weiß ihre Stimme nicht.

Ich kenne nicht den Ort, wo sie wohnt oder begraben liegt.

Warum hält der Tag nicht, was der Traum mir verspricht!

Ich weiß nicht, ob sie schläft oder ob ihr Grab meine Trauer teilt.

Nun habe ich keine Liebste, ich weiß ihre Stimme nicht.

Vielleicht schläft sie mit Augen fern allem Bösen,

fern vom Leben, von Illusionen, von Zeit und Raum,

und mit ihr schläft unsichtbar, was Schönheit gewesen.

Doch vielleicht lebt sie und kommt nach diesem Traum.

Vielleicht schläft sie mit Augen fern allem Bösen.

Vladislav Petković Dis

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:

Да је чујем узалуд сам данас кушао,

Као да је песма била срећа моја сва.

Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,

И да земљи треба сунца, јутра и зоре;

Да у дану губе звезде беле одоре;

Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.

У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

И у њему очи неке, небо нечије,

Неко лице не знам какво,можда дечије,

Стару песму,старе звезде, неки стари дан,

Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:

Као да је сан ми цео био од пене,

Ил' те очи да су моја душа ван мене;

Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:

Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Ја сад слутим за те очи да су баш оне

Што ме чудно по животу воде и гоне:

У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.

Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад

И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;

Њене очи, њено лице, њено пролеће

У сну видим, али не знам што не видим сад.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,

И њен поглед што ме гледа као из цвећа,

Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,

Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,

Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;

Не знам место на ком живи или почива;

Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,

Изван ствари, илузија, изван живота,

И с њом спава, невиђена, њена лепота;

Можда живи и доћи ће после овог сна.

Можда спава са очима изван сваког зла.

Владислав Петковић Дис

ISBN: 3935731469

Владислав Петковић Дис: И ТАКО...

* 10. 03. 1880   † 16. 05. 1917

И ТАКО...

Eто суза баш никако!

А радо бих ја оплак'о

Свој Вавилон — старе дане

И све наде — затрпане

Са животом; али тако

Сузa нема баш никако.

Много суза о да ми је

Да их око плаче, лије —

Да прелије мисли, снове,

Љубав, младост и болове —

И све мртве... па и желе!

Чини ми се кад бих плак'о —

То би било тек весеље!

... Али суза баш никако.

Каткад само душом плине

Успомена и маглине

Засниване моје среће,

И задрхти биће цело:

Из даљине шум се креће —

Разлива се у опело.

Ја га слушам дуго тако,

Не мислећи откуд дође.

Успомена душом плине,

Дрхти биће — па све мине,

Али суза баш никако!

... Како брзо све нам прође!

(1904.)

Владислав Петковић Дис

Причест српске војске на Крфу