среда, 16. мај 2012.

Vielleicht schläft sie / Можда спава


Vielleicht schläft sie

Heute Morgen hatte ich das Gedicht vergessen,
suchte vergebens mir den Traum zurück,
ich weiß nicht mehr, was nachts im Schlaf gewesen –
das Gedicht, das ich geträumt, es schien mein ganzes Glück.
Heute Morgen hatte ich das Gedicht vergessen.

Im Schlafen ahnte ich die Kraft des Morgens nicht:
Bei Tag verlieren die Sterne ihren weißen Schein,
der Mensch erwacht, die Erde braucht das Sonnenlicht,
der bleiche Mond geht wieder in das Dunkel ein.
Im Schlafen ahnte ich die Kraft des Morgens nicht.

Was im Traum geschah, ich weiß es kaum,
da waren Augen, ein Gesicht, die Himmelsferne,
vielleicht ein Kind, ein altes Lied, das war mein Traum,
ein Tag von früher und am Himmel Sterne.
Was im Traum geschah, ich weiß es kaum.

Ich kann mich nicht erinnern an den Traum,
nicht an die Augen, nicht an jenes Gedicht.
Der Traum, er ist zergangen wie aus Schaum.
Die Augen sind vielleicht die Seele, die aus mir flieht.
Ich kann mich nicht erinnern an den Traum.

Ich ahne – nur das Ahnen wird mir bleiben,
ich ahne, es sollten jene Augen sein,
die seltsam mich durchs Leben leiten, treiben,
im Traum, zu sehen, was ich tue so allein…
Ich ahne – nur das Ahnen wird mir bleiben.

Dass jene Augen kommen, und mein eigenes Glück,
es winkt mir zu, die Liebe und das Lachen,
ihr Antlitz und ihr Frühling und ihr Blick –
ich sehe es im Traum, doch nicht im Wachen,
dass jene Augen kommen, und mein eigenes Glück.

Ich sehe ihren Kopf mit der Haareskrone und in Haaren eine Blume,
und ihren Blick, der sich zu mir wendet,
der mir wie aus der Blumenwiese sagt, dass er mich spürt,
der mir fürsorglich Labsal und Zärtlichkeit spendet.
Ich sehe ihren Kopf mit der Haareskrone und in Haaren eine Blume.

Nun habe ich keine Liebste, ich weiß ihre Stimme nicht.
Ich kenne nicht den Ort, wo sie wohnt oder begraben liegt.
Warum hält der Tag nicht, was der Traum mir verspricht!
Ich weiß nicht, ob sie schläft oder ob ihr Grab meine Trauer teilt.
Nun habe ich keine Liebste, ich weiß ihre Stimme nicht.

Vielleicht schläft sie mit Augen fern allem Bösen,
fern vom Leben, von Illusionen, von Zeit und Raum,
und mit ihr schläft unsichtbar, was Schönheit gewesen.
Doch vielleicht lebt sie und kommt nach diesem Traum.
Vielleicht schläft sie mit Augen fern allem Bösen.

Vladislav Petković Dis



Можда спава


Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Владислав Петковић Дис

ISBN: 3935731469

Нема коментара: