Веселинка Стојковић: Овај час

Овај час

Крупне капи кише
Шарају калдрму
На тргу
Тисак људи (и ми)
У магновењу разилази се
Одлази

У истом трену
Небо стаје
У оку остаје трг
Ноћ
Муње што се сјаје
Шаре кише

Овај час
Овај час
Никад више
Ни ноћ
Ни трг
Ни крупне капи кише

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА (фрагмент)

ISBN: 978-86-80653-06-8

ЗЕНИТИ ПОЕТИКЕ ПАУНА ПЕТРОНИЈЕВИЋА (фрагмент)

3

       Гледам Паунову фотографију: овај поглед, ово лице, чело, став: ову загледаност у изворе и поноре и узвире, ову тугу, ову недоумицу: ову радозналост и овај мир и овај немир, утихнут, а велики: даљину која му је пред очима гледам, чекања, наде: ову озареност од отворених путева која му не дâ да потоне, ову сабраност и разуђеност чела према далеким световима… мисао која га води и носи и чува… свет који види из себе… Ову искошеност, овај покрет, крајњем свемиру управљен. Ову превремену сазрелост. Ово мирење са судбином… А шта друго и може да буде у овоме вечноме свету вечних уздисаја и вечних издисаја? Вечних долазака и одлазака, у вечности. Вечних даљина. До мирења са судбином…

       Слушам песму.

       Можда на крају све мора и да вене
       јер ништа није вечно у овом хаосу вриска.
       Можда ће неко, некада наћи мене
       у некој луци бола, на неком длану отиска.
              „Можда“, 37.

       Да знаш и ти да вечито трајем
       у јаблану витом, покрај реке,
       сунце чувам овим добрим крајем
       за све сеје блиске и далеке.
              „Порука у предвечерје“, 58.

   Слушам Дисову песму „Можда спава“, велику мелодију људску.

       Можда спава са очима изнад сваког зла.
       Изван ствари, илузија, изван живота,
       И с њом спава, невиђена, њена лепота;
       Можда живи и доћи ће после овог сна.
       Можда спава са очима изван сваког зла.
              „Можда спава“, Владислав Петковић Дис

       И опет „Брезу“ слушам, песму завичајну велику. Тај поновљени пети стих и у једној и у другој песми! Две велике станице и границе и узданице наших живота. Наизменично и заједно их слушам са поруком из предвечерја, па се враћам на рукопис Петронијевићев, на вез ручни његов.

       А у рукопису као бескрај у бескрају све је, не тренутак, иако јесте. Иако јесу тренуци. У „хаосу вриска“, а врисак танан и суптилан и снажан, јак. И као да и из њега, рукописа, бије сјај посве посебних умâ и надумâ, путâ и надпутâ песникових, опчињеност природом, животом, светом, даљинама, необузданост варљиво докучивог и варљиво податног, светлост духа заталасаног па спутаног живота, сунце песникове душе, и вапај, вапаји, до неба, и преко неба, и смиреност, смиреност, смиреност. И бије младост, младост, младост.

       И све што је у рукопису, у песми је, и све што је у песми, у рукопису је. И жеља песникова, човекова, велика, да загрли цео свет ако свет није стигао њега колико је могао, али и од лепоте у себи, и од лепоте света, и због лепоте света.

         И дође ми да пољубим једним пољупцем
         све што се рађа, и живи под овим топлим сунцем.
                „Пољубац“, 99.

     Паунове песме немају строгу и често суштински варљиву геометрију строфе, стиха, риме, ритма, мелодије. Ако их има, ако се објаве, и као отисци и као трагови, саставак су вечне линије Човековог Непресушног Тумарања на Путевима Духа и Душе Тла и Универзума. Све је у овој поезији самосвојно и универзално и велико и када то није до краја. И не чита се лако, и не одједном. Дубинска је ово поетика и филозофија претрајавања, живота. Широк ход по меридијанима универзумским. Каткада светао, каткада у олуји, као живот што јесте, али вечно исти, вечни ход.

ISBN: 978-86-7960-122-3

       Читајући Пауна Петронијевића, јесам наилазила на отиске и трагове Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Владислава Петковића Диса, Десанке Максимовић, Рабиндраната Тагореа, народног певања, на још дамара – Достојевског, нпр., Црњанског – (или су то танчуљци уобразиље моје били, читаочеви), али, као што и живот је из отисака и трагова и јединствених и јединих путева, тако је и са делом људским и духа и руку. Када се што рађа, не угледа се на већ рођено, и када то хоће, него бива собом и из себе. И све живо (и неживо), и умножено и јединично, личи једно на друго, и све је заједно једно: Целина. Целина од Целина. Један Крој у Једноме Кроју. А опет – све је само тô: што Јесте: Једно. Паун Петронијевић је самосвојан и свеопшти песник живота. Универзални мислилац и поета. Српски бард у лирској филозофији.

       „Ништа није вечно у овом хаосу вриска“, заиста, сем рађања и умирања. Сем вечности. Духа вечнога. Паун Петронијевић је из Сржи Његове певао, из Хаоса Вриска. Отуда снага његовој песми. Зрелост зрелог песника.

         Шта бих све дао да тога било није, и било није,
         свих покиданих нарциса у нашим рукама хтења,
         шта бих све дао, ах, не знам како ми је,
         безмерна, жељо живота, у чежњи вољења…
                „Песма без наслова“, 15.

        Ипак, ипак. Паун Петронијевић је млад човек. Младости никада довољно среће, па ни песми младој довољно песме, коликогод да је овде има, а има је. И никада нећемо знати, коликогод да је песме у песми његовој, коликогод да је срца у срцу, колико је срце младо његово чезнуло и очекивало и боловало у песми својој, колико је песма његова тражила још песме, још наде, још светлости. Колико су заједно дрхтали у срцу и у песми срце и песма. То сам Бог зна. И Он је, Паун, знао. Врисак неба за сунцем.

         Ту је престала песма и птица плаче на гнезду,
         около пустог поља вранац вришти и јури.
        Видиш ли сјај преко неба и тражиш погледом звезду,
         која ломљаву жели и крајњем свемиру жури?…

         Ту су препуне груди, опипај, осетићеш колико боли
         и вене цвеће у башти и нема киша да кане.
         Јој! Врисне небо за сунцем, осећаш колико воли
         и ноћ упорно дави и нема да сване.
                5. децембар 1958. године Рибашевина
                „Песма је само за тебе“, 59.

        Када гледам датуме на крају песама, и временске међе Пауновог живота, и када се враћам на песме и понеке њихове заковитланости и усхитрелости у висине, питања се изнова и изнова јављају, нижу – од питања зрелости песме и песника, до питања патњи и издржљивости људске, и питања живота, и изванземаљског. Паун Петронијевић се уздигао до Орфеја свога језика и тла, и Орфеја космичке вечне свеукупности, заиста.

      Рибашевина код Ужица хитнула је у крајњи свемир Пауна Петронијевића, да нам се отуда врати са сазвежђем високе поетике, пре него што сасвим оде од нас, пре него што се сасвим вине у дубине бескраја.

         Хвала Пауну Петронијевићу за дар пространстава и висина. За све боје и све звукове и све просторе и сва збића у језику њихова.

         Хвала песнику Милијану Деспотовићу, који је видео тај дар, па нам га открива својом брижном руком, сређујући Паунову заоставштину у више томова добро увезаних књига. Само песник то може.

Веселинка Стојковић: Скво у вигваму

Скво у вигваму*

Скво у вигваму
у разбоју седи.
Тканицу нову тка.

Скво у вигваму
изабранику своме
тканицу спрема.

Скво у вигваму
са разбоја тканицу
скида. Лепа је.

Веселинка Стојковић

/КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања, година LXV, број 1211; Београд, март 2013./

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Подстакнута „Индијанским изатканицама“ Беле Хамваша: „Естетика“, Драслар Партнер – Београд, 2011.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Боже мој / Веселинка Стојковић: Mой Господи

Боже мој

Ту сам, Боже мој.
На обали океанској стојим,
Још чекам Сунце да ме води
Путевима којима морам.
Ти, Боже мој.

Веселинка Стојковић

Mой Господи 

Вот я, мой Господи.
Стою на океанском берегу,
Все жду что Солнце поведет меня
Дорогами, которыми мне надлежит идти.
Ты, мой Господи.

Веселинка Стојковић
 /Препjев на руски језик: Светлана Луганскаја/

Фотографије Балтичког мора: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: СУСРЕТИ И ПАМЋЕЊА

Срце чека

Душо моја, душичке,
Што питујéш кьд све знајеш?

Везак везем, јелéк шарам,
С пролет, душо, разговáрам.
Ласте дошле, цвеће цьвти,
Башча цькли, башча şьмни;
Небо с’ игра, вода ује,
Поље, гора одјекýје.

Гласак с’ јавља, душо моја,
Гласак збори, зановéта:
– Све ј’ до века, све ј’ до века.

Срце чека, срце чека.

Срце ћути

Душо моја, душичке,
Отиде ми, однема те;
Пролет мина и друг стигна,
Дьн и ноћ не дремнá, не заспá.

Душо моја, душичке,
Пролет по пролет, зима дођé;
И да спијем и не спијем,
И да појем и да плачем,
Све ми исто.
Сьг си згрћам моје време,
Старос, младос – све по ред,
Сал ми тој од Бога добро;
Не те чекам, не се надам.

Срце ћути, срце ћути.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: КЉУЧ

Мирослав Б. Душанић

КЉУЧ

Драгом Мирославу Б. Душанићу

У Незнању Долазимо
У Незнању Одлазимо

Другога Пута Нема

Бог Је Тај Који Нам
У Последњем Часу
Тутне Кључ У Руке

Кад Долазимо
И Када Одлазимо

Остаје Нам Само Да
Путујемо И Памтимо

Са Душом Вечно
Откључаном

Веселинка Стојковић

Лидија Душанић

Веселинка Стојковић: СУНЦЕ ПОНЕХ

СУНЦЕ  ПОНЕХ

На прозору
У рану зору
Месец сам испраћала
Ливаде
Брежуљци чињаху исто
Потоци

Потом
У котарици
Сунце понех

И потрчах
Потрчах низ друм бели

Теби

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Зорица Сентић: * 10. септембар 1955 † 04. мај 2014

Фотографије: Веселинка Стојковић

Веселинка Стојковић: МАРГАРЕТЕ

МАРГАРЕТЕ

Цвећарка
Сама цвет
Кад застадох у царству цвећа
Осмехом бисерне сете понуди ми
Маргарете

Часак два минуше
Тишина склопи се нема
Рука моја крену букету жутих
Хризантема

Цвећарка
Сама цвет
Кад пођох из царства њеног
Бојама утихле сете у воду спусти
Маргарете

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: ПРЕБИРАМ

ПРЕБИРАМ

Расплетених коса до појаса
Украј ватре затихле
Вечери ове
Седим.

По времену пребирам
Што иде.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: ПРОЛЕЋЕ ЋЕ УСКОРО

ПРОЛЕЋЕ ЋЕ УСКОРО

Ништа се не мења, све је исто,
а пролеће ће ускоро.
Додуше, сунце је још ниско и хладно је.

Висибабе одавно цветају,
и трава се извија из снега,
али птице ћуте. Само понеки врабац,
или и читаво јато, слети на мој прозор.
Тада разговарамо: 
они кљуцају мрвице, а ја их гледам.
Док размењујемо мрвице,
или и читаву скалу љубави,
топло њима у срцу, топло мени.

Онда их испратим погледом до јабуке,
па даље, и опет је све исто:
немоћ ме не напушта, а пролеће ће ускоро.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: СРЕЋА

Сара

СРЕЋА

Срећа је твоје срце у грудима.
Срећа је моје срце у грудима.
Срећа је ова наша прича о срећи.
Срећа је кад си срећан, Путниче.
Кад се пробудиш и угледаш дан.
Данас је сунце велико.

(Маргарете 2)

Веселинка Стојковић

Матеја, Јерг (Jörg), Лидија, Сара

Le bonheur

Le bonheur c'est ton cœur qui bat.
Le bonheur c'est mon cœur qui bat.
Le bonheur c'est notre histoire sur le bonheur.
Le bonheur c'est quand tu es heureux, Voyageur.
Quand tu te réveilles et vois le jour.
Aujourd'hui le soleil est grand.

Veselinka Stojković 
/Français Zorica Sentić/

Сјећање на Зорицу Сентић 

      Ово ми се писамце вечерас случајно
      отворило. И сама сам се изненадила.
                                Веселинка Стојковић
 
Некад се све слаже (као) само од себе
И ми се зачудимо тој игри случајној
Иако то и није баш тако
Јер случајности нема
Ништа на овој планети није случајно
Ни Њено писмо ни Твоја пјесма
Ни пријевод ни мој цвијет
Само што ми не знамо разлоге
Или не умијемо да тумачимо овај свијет

07. 12. 2014.

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Докле тако?

Докле тако?
 
О, Небеса, и Ти, Сунце,
И све воде, бистре, мутне,
Поднебесне све ширине,
На беспућу ме ево опет.

Докле тако, мој Усуде?

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Још лутам, Боже мој

Још лутам, Боже мој

Још лутам, Боже мој.
Пут је дуг, непрегледан,
Дан и ноћ без одмора,
Са торбом на рамену,
И очима преда се, Боже мој,
Са молитвом у рукама.
Ноге воде, ноге носе, ноге држе,
Без муке и без туге,
И кад боле, када пате, кад се кају.

Још лутам, Боже мој.
Прођох воде, брда прођох,
Избивах и у равнице,
На стазе камене и вреле изворе,
На ливаде и пустиње.
Не бејах жедан, ни гладан,
А ни сит, Боже мој,
Очи моје видеше, срце дрхташе,
Кише, снегови, нити ветрови
Не беху им трње на путу,
Не, Боже мој, кад и беху.

Лутам још, Боже мој.
Пут је још широк, несагледан,
Неуморан, велики.
Зову воде, поља, звери, птице,
Небо, сунце, звезде, помрчина,
Шуме, песма, глас,
Глас! — Боже мој.
Сан и нада још ме воде,
Жеља да још гледам,
Да још видим, Боже мој,
Руке ишту, Боже мој,
Благослова никад доста,
Још лутам, Боже мој.

Не бејах жедан, нити гладан,
А ни сит, ни сит! Боже мој.
И идем, идем, Боже мој,
Још ходам, још се надам,
Још ми очи радост виде,
Светла хоће,
Још ме сунца зову и све звезде,
Још се уздам у сан вечни —
Ноге воде,
Jош ме држе, још ме носе,
Лутам, Још лутам, Боже мој.

Веселинка Стојковић

И док лутамо у беспућу, Боже мој,
хваљен да си где се чује и не чује,
што нам даде сагледање куда даље,
пружи длан да пијемо, жеђ толимо,
што доведе до молитве над молитвама,
што крај речи Веселинке, нек је здрава и весела,
спознасмо пут и наслутисмо сопствени циљ:
„Сан и нада још ме воде,
Жеља да још гледам,
Да још видим, Боже мој,
Руке ишту, Боже мој,
Благослова никад доста...“,
још те само једно молим,
благослови скитнице и луталице
на путу ка Теби. Амин.

Нада Петровић  

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: А пролеће је

А пролеће је

Ветрови исти не обзнањују пролеће,
нити светлости исти сјај,
нити воде исте теку;
лишће се гори исто не враћа,
ни цвет се исти не буди,
ни птицâ исти је лет;
и небо с вечери исто није,
нити месец вечни, звезде вечне,
ни поноћни исти је глас  –
један, нити један исти је час,
а исто све је,
а пролеће је,
а пролеће је.

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Питање

Мирослав Б. Душанић

Питање

Зар се заиста све брише
Када нас не буде више
Када нас сутра не буде
На стазама овим

Зар се све Живот Цео заборавља
Зар се заиста сутра не понавља
Зар се Сутра не јавља
На стазама овим

Зар Сунце кад се смири
Зраке његове зар тад нису извири
Другој страни Света

Да ли је живот наш без окрета
Да ли стазе наше имају крај

Да ли је век људски једини наш сјaј

Веселинка Стојковић

Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Лутах и још лутам, Боже мој

Мирослав Б. Душанић

ЛУТАХ И ЈОШ ЛУТАМ,
БОЖЕ МОЈ

Боже мој,
Лутах и још лутам.
Понекад ми се чињаше
Да ми је дан од светлости,
Али често није било тако.

Боже мој,
Дај ми наду.
Пространства су велика,
Не стигох да их сагледам.

Да потрчим Сунцу у сусрет,
И да ме на починак испрати,
Макар толико,
Један дан.
Да заспим као некада,
Дететом кад бејах.

С поштовањем,
Веселинка Стојковић

Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Снег је падао

Снег је падао

„Боже!
Ти који управљаш овим светом,
зар су могући тако тамни дани,
зар су могући тако тамни мракови,
зар, Боже,
ниси сагледао моје срце,
Ти који си га стварао,
зар не показа ми, Руком Својом,
на срце његово,
кад се моје беше ућутало
и савило у љушчицу мира,
зар ми Ти
не отвори пут до речи,
и мојим речима,
зар речи које се сада рекоше,
смедоше да се кажу,
што се оне у овоме часу
између нас сасуше,
што оне,
кад им путеви
не видеше се
толиких часова светлости
и кад се гасила,
што, Боже,
толико бола на моје срце!?“
писала је Катарина
у свој дневник…
Снег је падао, падао,
на поља, на кровове,
падао снег је падао,
до зоре…

Веселинка Стојковић

© by Чедо Васлић