Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric

Приказивање постова са ознаком Вјежбе. Прикажи све постове

понедељак, 4. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: У осами крушка калемљена

© by Ж. М. (Србија)

У осами крушка калемљена

Заплакала крушка калемљена

Свевишњему вапај упутила

кука кано сиња кукавица

у корову трави до рамена

Ништа није као што је прије
одавно Ти нисам радосница
драги Боже кад ме већ осами
сасуши ме не мучи ме више
стара кућа хлада жељна није
њени дани давно одбројани
од како је људи напустише
само болно дрхти и уздише
од корова не може да дише

Заплакала крушка калемљена

плаче горко јест јој за невољу

предуго је била осамљена

у корову трави до рамена

Двориште ми тама населила
нема руке што ме калемила
нити моме пјесмом да ме мами
старе мајке да пилиће храни
нема дједа да у фрулу дува
зелен плоде од дјеце да чува
драги Боже кад ме већ осами
сасуши ме ил сјекиром суди
што ће мене кад нема ни људи

Мирослав Б. Душанић

субота, 2. октобар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Што увене мој невене & Нада Петровић: Јадовање над јадиковком

Савко Пећић Песа

Што увене мој невене

свјетлост сунца за тебе сам крао

сузама те својим залијевао

што увене куку мене мој невене

пред иконом за тебе молио

са твојим се цвијетом поносио

што увене куку мене мој невене

свјетлост јеси мени даривао

ноћи дане са мном проводио

миро несрећо болан мирославе

драгом Богу молитве си слао

да би у мом цвијету уживао

миро несрећо болан мирославе

само једно ти си превидио

у туђину ти ме пресадио

миро несрећо болан мирославе

те увенух због силног очаја

остах жељан мога родног крајa

миро несрећо болан мирославе

Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа

Јадовање над јадиковком

Да ми је суза да их исплачем
над сваком речју изреченом,
над сваким јауком прогутаним
што ко гука под грудњачом гнездо свија
за нове невоље, недаће и недодире,
и бол непреболну у коштаној сржи окошталој,
за хиљаде јадиковки над јадовањем,
јер живот јесте чак и оно што није
битисање од немилог до недрагог,
од лошег до горег, ко вук у гори
што у самоћи урликом завија
све у корак за кораком
за чопором који се у тишину крије...
Залуд ми молба да се појаве,
да навирају као мајчино млеко,
да макар за трен пелином чемер ублаже.
Све ме издало па није чудо да и оне издају.
Залуд ми све у недоба ако ти стигне, ако те мине
и промине, ако тугу не исцедиш, мој невене.

Нада Петровић

Мирослав Б. Душанић

Не вени ми мој невене

свјетлост сунца за тебе сам крао
оком сјајним те залијевао
не вени ми мој невене

пред иконом за тебе се молио
тобом цвјетним се поносио
не вени ми мој невене

свјетлост јеси мени даривао
ноћи дане са мном проводио
миро здрав ми мој мирославе

драгом Богу молитве си слао
да би у мом цвијету уживао
миро здрав ми мој мирославе

само једно ти си превидио
у туђину ти ме пресадио
миро здрав ми мој мирославе

те ти венем због силног очаја
жељан миро мога родног крајa
миро здрав ми мој мирославе

ал се надам миро ја се надам
доброј киши сунцу јарком
миро здрав ми мој мирославе

(Обрада/коментар) Веселинка Стојковић

Мирослав Б. Душанић

недеља, 26. септембар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Омађијан

© by Александр Лаппо

Омађијан

чар чарала чаралица
пјевајући ријечи
чаробнице
на бијеле овце
наметала конце
по тихој ноћи
при мјесечини
оп тако опет тако
на зло наопако

цијеђ циједила
од напрстка
и пасје јагоде
над мене се млада
надносила
мутним соком
жеђ ми је гасила
оп тако опет тако
на зло наопако

чарала ми чаралице
у дубоке дубине
у високе висине
у широке ширине
од злих очију
само измаглице
тешки снови
да је Бог убије
што ме млада залуди

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 11. новембар 2015.

недеља, 18. јул 2010.

Мирослав Б. Душанић: Нешто као жалопојка

© by Andrew - Me

Нешто као жалопојка

вријеме је немилосрдно

оно је прогутало ланце планина

узбуркана пространства мора

и разуђене ријеке са лађама

ишчезле су све познате стазе

на којима се среташе познаници

и размјењиваше вијести

ни мог оца нема да пије кафу

и псује тежачку муку

нема ни комшије

само неки нови непознати људи

у сталном покрету

кажу вријеме је одзвонило своје

једноставно је ишчезло

и нико га више нема довољно

наступио је неки прогрес

а с прогресом је све

ако не боље а оно друкчије

осим банки података

банке органа су најтраженије

тијело је цијењена роба

оно се коригује или продаје

ни дјеца нису као што су била

сама су себи довољна

наручују их у жељеној боји

ослобођену од ризичних фактора

не једу на нама познате начине

покаткад прогутају по коју таблету

док њихова озбиљна лица

прате неке загонетне знаке

и дијаграме на монитору. . . . . . . .

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

и док ви ишчитавате ове редове

ја у прогресу неутјешно плачем

јер спознах да сам као јединка

за овај свијет небитан

и од времена занавијек одбачен

Мирослав Б. Душанић

недеља, 16. мај 2010.

Мирослав Б. Душанић: Пјесма Бога Перуна

© by Андрей Клименко - Перун

Пјесма Бога Перуна

Моих сынов бросали в ледяную купель.
Нет лучше воинов.
Нет лучше сынов.
И никто более их достоин.

Нести на землю добро.
И останавливать зло.
(Перун Бог Славян)

Кад осама мојим срцем овлада

ја Бог свих Словена велики Перун

изроним на површину моћног Дњепра

и искорачим на ту Свету земљу

моју земљу и прошетам обалом

долином равницом узвисином

ослушнем разговоре плаховитих бреза

чежњивих јова поспаних липа

тјешим крхке тополе и ломне јаблане

ожалошћеним врбама видам ране

храбрим некада моћне орахе и лијеске

и бријестове да не клону духом

и глогове и дријенове не заборављам

као ни моје умилне забављачице зове

и помне миомириса пуне дуње

оморике смреке јелке и борове

и вјерне сапутнике кленове и храстове

Кад ме увриједе и изневјере
наступим као неумољиви ратник

искорачим из сна и као гладни вук

језик и очњаке истурим

тад ни сури орао не налази мир

на стрмим и мрзлим врлетима

Мирослав Б. Душанић

© by Виктор Крижанивский - Бог Перун

четвртак, 1. април 2010.

Мирослав Б. Душанић: Стихоклепац (вјежба друга)

Лукас Кранах Старији - Адам и Ева

Стихоклепац (вјежба друга)

и кажу ми да је блудна

невјерство јој особина

с цвијета на цвијет

полен скупља

задржи се док га има

онда брзо изгуби се

заборави своје лажи

и другоме понуди се

од другога љубав тражи

и знам да дангубим

док је љубим

и да губим дан за даном

углед част

али како да избјегнем

ову бољку превелику

како да јој не подлегнем

прејака је моја страст

ни у сну ми не да мира

појави се лица блиједа

све ми ноћи окупира

на постељу жудно сједа

и цвркуће као птица

она рајска врло ријетка

од умилног гласа њена

од човјека постах сјена

Мирослав Б. Душанић

Питер Паул Рубенс - Адам и Ева

Мирослав Б. Душанић: Стихоклепац (вјежба прва)

Стихоклепац (вјежба прва)

и узе моје сузе
три кашике
велике на дан
и оде роде
тихо тише
преко три воде
или можда више
у сасвим нови град

и скрхан остах сам
да тужан венем
обнажен бленем
у празан стан

Мирослав Б. Душанић

среда, 3. фебруар 2010.

Мирослав Б. Душанић: Светом Николају Србском

Светом Николају Србском

Роду своме Ти си подарио ријечи златоусте,
као пети Еванђелист Србски, драги Свјетитељу,
Твој ум бистри испуни наше домове пусте,
оставивши у насљеђе молитву, завјет и жељу:

Да сви Срби као и Ти, богомољу граде своју,
бистра ума, побожно, часно, камен по камен.
цијело Србство храм да нам буде на радост Твоју
и за покољења нам Православна, вјечити знамен.

Да нам миомирисни тамјан, кандило, вода Света,
учење древних отаца и даље једини путоказ буде
на путу Господњем сва ова надолазећа љета,
и од нас начине, драгом Господу, достојне људе.

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 4. јануар 2010.

Мирослав Б. Душанић: У мом срцу небо

Савко Пећић Песа: Појезна

У мом срцу небо

било нам је лијепо
из минута у минут
спавала си
отворених очију
и говорила
онако скромно
да би се попунио
простор
и вријеме
бол се заборавља
онда си послије
друге боре
на мом лицу
отишла
стицајем околности
и ја сам се нашао
далеко
у њемачкој
али твој бол је
остао у мени
и сазнање
да небо
нашег села
неће нестати

Мирослав Б. Душанић

О, роде мој са Дањишта, Сионица, Крушчика, Јошика, Кукишта, Просијека, Савуришта, Бара и Тукова, и изнад Драшана, гдје кобци и јастребови миша с висине вребају у остругама, никада неба неће нестати, док спјев можемо стварати и о њима мислити, све ће са нама постојати и послије нас ће постојати.

Савко Пећић
П Е С А