Мирослав Б. Душанић: Гријехови

Гријехови

Не тражим опрост од Господа

Био је у стању
Да опрости и тешке злочине
Па ће и моје ситне гријехе
Лако да отпише

Волио бих да то учине лично
Душе уцвијељене
За њих су моје увреде
Биле велике препреке
Несхватљиве и непремостиве

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Уточиште

Мирослав Б. Душанић

Казао је

Нисам питао шта ће сутра бити
Кад сам се Господу обраћао
И крстио шаком жуљевитом
Запалим тако кандило и ћутим
Јер сам знао да живот има ћуд
Хировиту

И да се вријеме заустави као кочија
И да се ишчитају све књиге мудре
Другог пута нема
Само он води у Уточиште

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Брезе

Горан Тешић

Брезе

Кад кажем Брезе зна се да не мислим
На бедуине и пространства пустиње
Не мислим ни на звијезде падалице
Уз топли чај и логорске ватре...

Ја се сјетим сцена Андреја Тарковског
Пуних тајанствене топлине
Иако ми пријатељи супростављају
Снијежне вјетрове и Ларину чежњу
Његовог земљака Бориса Пастернака

Али друга је то врста осамљености

Моје Брезе воле љубав и тишину
Оне их у доба хладних зимских ноћи
Претварају у ватрену буктињу...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: - - -

Мирослав Б. Душанић

Накупило се чемера много  
Али га и даље испијам сам  
Срећу ми удијеле на граме
Радо бих и Вама да је дам...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Између

Мирослав Б. Душанић

И славе Те Господе

У дане празника
И дане пригодне
А у оне дане између
Свако од њих ходи
По разуму срца свога

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Искреност

Мирослав Б. Душанић

Искреност

Природа говори истину. Зашто не и човјек.
                                                              Лао Це

Не пишем ја поезију. Њу препуштам
онима, чији је то занат. Они познају
теорију, значења, структуру, језичку
динамику, законитости, форму...

Ја сам један од искушеника ријечи.
Ходочастим по личном нахођењу.
Некада данима газим кроз мочваре,
ускачем у ровове и дрхтим као прут.

Немам никакво објашњење за то. 
Али кад се одлучим понирем смјело.
И сасвим ми је свеједно, да ли је то
Источни фронт, или Борхесов сан.

За мене је вријеме безвремено. Зна
ноћ да ми буде дан пун свјетла, или
сасвим обрнуто, дан мрачнији и од
оне језиве, Вартоломејске ноћи...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Чин

Мирослав Б. Душанић

Чин

да бих изашао

из Самоће

да бих оставио
Траг

из муља вадим
Крст

износим га на
Голготу

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Чворови

Мирослав Б. Душанић

Чворови

Не питајте ме, Зашто...

Неки чворови су једноставно ту
Јер су их везале нечије руке
И нека остану велика загонетка
Признаћете, Свијет је позорница
Која се стално мијења
А све сличности су само хирови
И наша немирења са незнањем

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Љепота у РАЗЛИЧИТОСТИ И ИСТРАЈНОСТИ

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Читаоцу

Читаоцу 

Управо о томе размишљам
Ништа није случајно
Ни Твоје читање
Ни мој бол у леђима
На који се овдје не жалим

Поезија је истински пут
Тежак пут
Зна то прави пјесник
Стијешњен или растегнут
Између Бога и Ђавла 

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 08. август 2014.

Мирослав Б. Душанић: Поезија је

Перо Васлић

Поезија је

свијет

створен

од

свјетлости

широм

отворена

њежна

сила

пуна

плодова

оно

нешто

вјечно

док

лежимо

ћутећи

лијепа

загонетка

ствари

око

нас

јастук

додир

твоје

постојање

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: У предвечерје

Мирослав Б. Душанић

У предвечерје 

Разапета паучина на листу коприве

Као памучна крпа на немирном вјетру
У њу се уплету моје очи у предвечерје
Кад сунце засједне на врх крошње
Па изненада нестане у утроби језера
Не остављајући иза себе никакав траг

Тек тад примјећујем да сам остао сам
Грчевито тражим све минуле призоре
На које бих могао да се ослоним
И брзо искорачим из овог предјела
Прије него што ме тишина задави
Прије него што ме тама присвоји

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Парче папира

Мирослав Б. Душанић

Парче папира

Ријеч

Увијек та ријеч
Клекне, па сједне
А ја бих напријед

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Уз кафу...

Дан је мртав.

Немам од њега ништа.
... А ноћ?
Изњедри се такође
у масовну гробницу.

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Повлачим се...

Мирослав Б. Душанић

Губим потребу да било шта кажем,
повлачим се у моју библиотеку.

Да будем сјенка у царству тишине,
а не тумач, овом нашем вијеку.

Досадила дневна бука, трчкарања,
бескорисна бдијења као на стражи.
Осјећам, како ми се тијело сасвим
заморило, а и душа спокој тражи. 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

«Против глупости — говорили су још Грци — боре се и сами богови узалуд. А како се борити против полутанства, баналности, фразерства и смелости незнања? Лако је незналицама фразирати: терет знања, сумње, самокритике и проблема не лежи на њиховим леђима тешким бременом, они су кадри да напишу све, без икаквог зазора, јер их није срамота ни сировог незнања, ни тужних, сумњивих баналности ни очајних општих места.»

Станислав Винавер

 
Nein, wir verlieren nicht
die Notwendigkeit etwas zu sagen!
Wir machen nur eine Pause!
Wir verspüren gerade keine Lust
uns in die Menge zu werfen.
Ach, wie schön ist der Rückzug
in die Bibliothek, dorthin,
wo die Schätze stehen,
die lang vernachlässigten,
diejenigen, von denen wir
Morgentau und Sphärenmusik schöpfen konnten,
die uns Hilfe und Nahrung,
Licht und Schatten
gleichzeitig waren,
die niemals still waren,
die uns lockten und verführten,
die uns dorthin entführten,
wo die Fantasie spazierte,
lang, lang bevor uns die Welt regierte,
regierte, regierte, regierte,
malträtierte, zerschmetterte, zerschlug,
uns die zarten Bänder aus den Banden schnitt...
dort wo ich litt... dort wo man litt...

Wir sind der Wachmann
unserer eignen kläglich hergezerrten Zeit.
Lass andre rasseln, lass sie lärmen.
Nichts geht ein Stückchen, ach,
nichts geht ein Stückchen weit.

Sind sie nicht gnädig
diese endlos schönen Stunden,
in denen wir ein Wort,
ein kleines Wort gefunden,
das unsre kleine Welt beschreibt.

So wen’ge Worte wiegen, haben Wert.
Die Pause hat der Himmel uns geschickt,
die Worte stehen grade, unversehrt,
wohin auch immer unser Auge blickt,
sie stehen da, die Worte, unverrückt.
Und wenn die Zeit
sich an der Zeiten Wende machte,
(verzeih mir Freund, ich weiß, der Reim er klemmt),
doch leider, als das Knirschen heftig krachte,
hätt ich am Tiefpunkt einfach nur gelacht,
ich hielte inne, wär nichts als verzückt,
dein Lächeln träfe, 
träfe nur mein blasses Wesen,
wie schön, uns ist ein Coup geglückt...
verbunden ist sie, ist die schöne Zeit,
im Hier und Jetzt, und mit der Ewigkeit.

Gabriele Brunsch