Мирослав Б. Душанић: ВЕЛИКИ ПУТ

ВЕЛИКИ ПУТ

... Али понекад 
Као да не схватам
Гдје се налазим ...

И не могу да разликујем
ПЛАВИЧАСТУ
ИЗМАГЛИЦУ
Од њежне СВЈЕТЛОСТИ
НА ХОРИЗОНТУ

И гледам изгубљено
И оклијевам
Пратећи ИГРУ СЈЕНКИ
Златокрилих лептира
И колоне скакаваца
Који се обрушавају
У ПРОВАЛИЈУ ХАДСКУ

... Али понекад 
Захвати ме пламен
А ја непокретан
А ја неспреман ...

И недостаје ми РИЈЕЧ
Можда пар ријечи
Из ДРЕВНИХ ЗАПИСА
Да направим КОПЧЕ И
СПОНЕ
И премостим безвременост
И свевременост 
Као МИТСКИ ЧУВАР ДУША

И да се прекрстим ...
И да се помолим ...
И да опростим ... 
Како себи тако и
Другима ...
И окончам МУКУ И БОЛ
И затворим КРУГ ...

А онда из даљине
Као молитвени вапај
Чујем глас пријатеља
Подрхтава и стење

У години великог метежа
Ломи се камење
И напокон затвара КРУГ
А ја остајем сам у туђем 
ПРОСТОРУ
Да прелиставам АЛБУМЕ
СА ПОРОДИЧНИМ 
ФОТОГРАФИЈАМА
И ишчекујем ВЕЛИКИ ПУТ

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Феникс

Феникс

И умирем свако вече
Док дува повјетарац 
Изађем из тијела
Станем на гребен
И будем феникс
Који се стропоштава
У космичку јаму 
Да би сачекао зору
И поново васкрснуо

И сваког јутра исти ритуали
Дрхтавим рукама бришем 
С лица трагове болести 
Пеглам боре и подочњаке
И обнављам се за нови дан

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Губитник

Губитник

Био сам много стрпљив
Пливао на другу обалу
Корачао кроз густу маглу
Постао слијепи путник
Сам сједио у полумраку
На туђем пристаништу
Слушао вјетрове и кише
Удисао мирис влаге
И да не набрајам више 
Истину нисам пронашао
Несрећу нисам избјегао

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сам са собом

Сам са собом

Још један непријатан дан
Гутам хладан ваздух са улице
Влага отежала и притиска
Таложи се у утроби и костима
А простор око мене 
Све више се згушњава и стеже 
Свака кап кише кад ме додирне
И сваки мој покрет исцрпљује
Као да ме неко ножем сасијеца 
И изнутра реже
Осјећам како ми се тијело
Ка земљи повија и напрасито вене ...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: По/Стојање

По/Стојање

Ту сам негдје... 
Прекривен прашином
Као лутка у излогу
Препун ишчекивања

А нико да ме дотакне
Било коју ријеч упути

Ту сам негдје...
Препуштен сјећању
Преживљавам слике
Док ме једна не убије

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наша соба

Наша соба

Изузмем ли самоћу све сам погубио
Она је остала вјерни пратилац
Везао нас неки усуд
Смјестио у собу
Која нам је сада заједнички кавез
Временом смо се зближили
Постали једно према другом њежни
Читамо пјесме
Изговарамо молитве
Тихујемо
Не могу да тврдим да је то љубав
Али поштујемо се
Ми смо ипак заједно толике године
Оне нас притискале
Ломиле
Натовариле нам разне болести
И више не сањамо о одласку
Куда да идемо и коме
Велики је страх од неразумијевања
Сама помисао на сусрете и лица
Која годинама нисмо чули
Нисмо гледали
Следи нам крв у венама
А тек нова и сасвим непозната лица
Убила би нас радозналост
Њихова чуђења
Упорна и бездушна гребања
По души
Као да смо злотвори и убице
Убијеђен сам да би нас прогутао
Тај отворен
И бескрајно неомеђен простор
Изгубили би се у њему
И разишли
А шта да радимо кад нам буде тешко
Кад нас ухвати туга
И пожелимо да се одморимо
Да будемо мало сами са собом
Да отплачемо
И оћутимо
Како онда и гдје да се повучемо
Када више не буде икона на зиду
Стола
Чиније с ножем и кашиком
Излизане фотеље
И нама драгих предмета
Хрпе књига на полицама и у углу собе
Наше собе ...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Есенција и бит

Есенција и бит

                  За Наду Петровић

Међе се испријечиле свакидашње и оне друге
Да бих избјегао јадно и бесплодно самовање
Крећем старинском стазом стихословља
Којом ходише предачки ратници и пјесници
И откривам њихове биљеге крајпуташе
Запуштене и кишом испране свете светионике
Из сваког препознатог слова стуб свјетлости
Над оним нечитким и непрепознатим
Стојим изгубљен и питам се: Куда смјера мисао

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Злочин и Казна

Злочин и Казна

               С Тајном Беле Хамваша

И видим крв потече
Слива се низ лице и натапа кошуљу
И појави се сунце
Прве зраке освијетлише прозор
А мене захвати ужас
Као звоно које оглашава смрт
Па се онда скрива у своју собу
Како да испашта потомак за очеве гријехе
Грозничаво тражим таблете за болове
И смирење
На столу иза часовника
Испод свјетиљке постеље и тепиха
А из комшилука допире класична музика
Као да се ништа догодило није
Живот наставља сопственим путем
Не хаје што Бол је једина истина

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: БОЛНЕ ПРАЗНИНЕ

БОЛНЕ ПРАЗНИНЕ

     Осјећам да ће се испод мене отворити
     огромна и мрачна празнина и прогутати
     ме заувијек у ноћи на вјеки вјеков.
                                                    Емил Сиоран

Посматрам како ме пјесме исписују
Сабиру се ријечи и освајају бјелину
Неке су круте и не одустају
Неће да попусте
Када заузму погодну бусију

Друге тумарају и не могу да се скрасе
Прелијећу са стране на страну
Или сасвим нестају
Као да их прогутају црне рупе

За овим несталим лично зажалим
(Мада ме често и наљуте)
Иза њих остају болне празнине
Које само понеки могу да наслуте

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: На путу самоће

На путу самоће

често сам на обали језера
ту гдје се небо у води одсликава
и постају једно и нераздвојиво
одмарам се и скупљам снагу
преиспитујем већ пријеђено
изгубљено и остварено

у првом загрљају јутарњег сунца
кад затрепери лист јасике
кад залелуја цвијет маслачка
кад се буди из сна зова
и мирисом пчеле мами
кад заплове прве патке

светачки мирно
ослушкујем говор тишине
и њен повремени врисак
и увијек изнова нестајем
у сјећању: напуштам кућу
мајка крајичком мараме
прихвата из ока крупну сузу
и просипа чашу воде
за срећу на путу самоће
отац уобичајено ћути
његове боре на челу и лицу
не одају ништа

и слиједе слике напорне вожње
шаролики крајолици и људи
успутне станице
уски сокаци и мрачне улице
мањих и већих градова
мемљиви станови
прва кајања и несанице

и извиру све изговорене ријечи
и оне наслућене а прећутане
можда чак намјерно издвојене
и као коров одбачене
да не заразе и не боле

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Звијезде падалице

Звијезде падалице

Пред очима простор неба
Претражујем звијезде
У ројевима велике и мале
Свјетлуцају и њиме језде

Усредсређен на падалице
Пратим њихову путању
Наше су судбоноснице
По прадједовском предању

Посматрам пад док не згасну
Као да их вјетар нагло утрне
И чекам кад ће моја звијезда
С небеског свода да посрне

Да полети тврдој земљи
И угнијезди у дубине њене
Тамо гдје су и све кости
Предака мојих положене

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: СТРАНАЦ

Странац

тражена ријеч зна да буде хировита
није ми се указала из лавиринта
није помогло моје упорно бдјење
исцртана картографија свих путева
по којима сам ходио
и напокон дошао у овај страни град

нисам пронашао тај чаробни кључ
са којим бих откључао зарђалу браву
ослободио се улоге очајника
и одбацио увјерење да ми је поезија
ипак неприхватљиво уточиште
заводљив и застрашујући казамат

и све док не откријем тражену ријеч
бујаће страх од губитка трага
а ја ћу да п/останем сам себи стран

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: КРУГ

КРУГ

Не размишљам о смртном часу
Али ако бих могао да бирам
Онда мјесец у којем сам рођен
Тек толико да затворим круг

У ту позну јесен кад боје изблиједе
Зраке сунца буду благе и њежне
Тек толико да осјетим њихов додир
Кад прилегну на моје очне капке

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О незгоди с празнинама

О незгоди с празнинама

Нанизале се празнине
Населиле ме
И све предјеле у којима боравим
Са сваким трзајем
И најмањим покретом тонем у живо блато

Ако сам некад кад је било тешко
Срицао молитве
Окупљајући око себе анђеле и свеце
Са златним ореолима
Данас су то само нијеми крици из очаја
Који се одбијају и ломе о невидљиве зидове

Ако сам некад кад је било тешко
Бјежао у снове
Сретао знана лица и мени изузетно драга
Данас су то простори густог мрака
Без почетка и без краја
И обезглашени
Тако да чујем кад тишина дише и расте
И надгласава моје болне уздахе

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Јадање

Јадање

пожелим да се расточим
као ријеч на саставне слогове
да се разлијем као мастило
кад исписује дивне стихове

пожелим да напустим овај пакао
и ослободим срце лутања
да радосно вриснем као пјесма
послије принудног ћутања

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Живјети у слободном стиху

Живјети у слободном стиху

У конфузним ноћима надигравамо се
Моја болест и ја
Не дам се, не предајем се лако
Мада су ми шансе скоро никакве
Болест као коров урасла у простор
Овладала тијелом и временом
Ритам и звук откуцаја казаљки на сату
Ускладила са налетом болова
Час ме у понор баца, час на површину
А ноћни лептири, сове, анђели, сабласти
Лица знана и незнана, шаролике слике
Пуне емотивности и мисаоне густине
Дефилују поред мога лежаја
Спремни да задају одлучујући ударац

Балансирам између кревета и неба
У сфери субјективног, на граници између
Јаве и сна, одржавам несносну равнотежу
И не одустајем у борби за мој крхки живот

О зашто ли сам тако неувиђајан и себичан

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић