 |
Нанизале се празнине
Населиле ме
И све предјеле у којима боравим
Са сваким трзајем
И најмањим покретом тонем у живо блато
Ако сам некад кад је било тешко
Срицао молитве
Окупљајући око себе анђеле и свеце
Са златним ореолима
Данас су то само нијеми крици из очаја
Који се одбијају и ломе о невидљиве зидове
Ако сам некад кад је било тешко
Бјежао у снове
Сретао знана лица и мени изузетно драга
Данас су то простори густог мрака
Без почетка и без краја
И обезглашени
Тако да чујем кад тишина дише и расте
И надгласава моје болне уздахе
Мирослав Б. Душанић
 |
 |
3 коментара:
Небо се умири, па пролије кишу, па заспе нас сунцем, и све тако редом: грми, греје, плаче, ћути.
Иако то знају, неки људи опет кукају... Да ли само из навике...
Ко ће знати. А и небо има дуге и срдње и туге и радости и малаксалости и све одједном, и све редом.
Постави коментар