 |
| Савко Пећић Песа |
Пјесма о мојој соби
Посвећено Савку Пећић Песи
моја соба је моја „јасна пољана“
у њој су пријатељи још увијек
дјеца
пекмезом од шљива умазана
и наше мајке још увијек пеку
погаче
за бркате очеве — уморне ораче
на њивама
у мојој соби наши дједови пуне
луле
замотавају дуван у новину
и причају о временима тешким
временима славним
када се понапију — а и то се деси
уз љуту ракију
запјевају хајдучку или бећарски
као некад испред брвнаре
накриве шубаре и прозборе
по коју „масну“
а наше баке од стида „у земљу
да пропадну“
у мојој соби још увијек зидове
иконе красе
и стручак босиљка из баште
и све док не заспим — уморан
и срећан
соба на дуње и папрат мирише
и као из бајке или маште
тихо: „спавај мирно синко“
разлијеже се њежан глас мајке
Мирослав Б. Душанић
 |
| Савко Пећић Песа |
пут наш
дуги су путеви
по којим тумарамо
од мјеста до мјеста
с почетка и завршетка
да успут род родимо
животом плодимо
и кад прођемо
стазом непознатом
коју никад сањали нисимо
знајмо да нам је на табанима
рођењем пут исписан
куда да ходимо и доходимо
и у задњи корак
стигнемо
Знали не знали
тамо ћемо стићи.
отићи и вратити се
гдје смо били
и рођењем
печат добили
Савко Пећић Песа
 |
| Мирослав Б. Душанић: Моја соба |
ПОСВЕЋЕНА ПЕСМА
Кад загрме речи ''пријатеља''
Кад засузи гужвана постеља
Мој Сан се тад у јаук претвори
И пита се где су нам Извори
Кад погледи нестају нам лепи
И кад кретња од корака стрепи
Мој Сан тада и од себе бежи
Јер Извору он родноме тежи
Када јутра и Дане нам газе
Кад не видим наше путоказе
Мој Сан ћути и никуда неће
Ка Извору враћа се кад креће
Када ноћца загуши пој Птице
И врлети туку немилице
Мој Сан као да се у Сну губи
Само Извор тада би да љуби
И Икону која зид ми краси
Мирис дуње Мајко где год да си
И босиљак који ране лечи
Само тада мој Сан не јечи
Зато Роде ти колевку роди
Да ми Сина од Извора води
Да ми кћерку изатка од Сна
Да са њима будем срећан и ја
Милорад Мишо Ђурђевић
