 |
Кад се у своју низину спустим
у тами својој јаукнем од бола
Кад тражим зрнце слободе
и пространства пахуљастих поља
Кад мостове порушене у себи припајам
да њима поново могу проћи светле мисли
мојих узлетања
Кад рукама својим поново бих да дохватим небо
Кад вапајем покушавам да коракнем напред
и да себе у себи придигнем
Кад клонем са мишљу да немам право
да о својој патњи говорим јавно
Кад хоћу и када не могу
и када у тим часима
тишина постаје прибежиште
Кад бездно се дубље отвара
за мисли без циља
и осмехе без покрића
Кад време стоји
а ја бих да прескочим дане и недеље
Кад стешњена сам људима у пространству
где свака реч болно звечи
а излаза нема
иако се намећу бројни путокази
Кад мислим да расплет је
немогућ нестваран необјашњиво далек
Кад црнило жижи у слепоочницама
и када се све прелива у ништа
а ја сам немоћна да сагледам
и бол душе да умирим
Кад су и светли дани у сећању
отужно појање
Тада
као из небеса
дође Реч
да извага и премости
и придигне и ослушне
и оснажи и покрене
па опет ништа постаје све
и озари се поглед
и птице ме понесу
и бездно се у ливаду подигне
и мириси светлоносни
зраком дишу
и планина врхови
дозивају небо
и прену се из груди песма
и растера сивило несна
и блистава лепота зачара дан
и све поста бисерно јасно
Тада
спокојна
знам
да Неко
у Богу мој
спава и сања
и у молитви мојој пребива
Валентина Златановић Марковић
 |
 |
 |
