Дара Секулић: То што јеси

Мирослав Б. Душанић

То што јеси

Тај шум воде преко бране што долази,
то мирење с јачим, кроз земље црне
забране, и кроз вријеме што долази,
са свјетлом да се стопи, саобрази.

Твог тренутка, укопног, вода нема,
јер ти си жива, али сваки атом воде
јачи је од укупног твога ткива.

Изван воде, тебе само мало има,
хвала води за то што јеси,
гледај како ти низ хладну оде
рубац скупљен у бијелим костима.

Дара Секулић

Мирослав Б. Душанић

Дара Секулић: Отпадна жена

Мирослав Б. Душанић

Отпадна жена

Постоји ли то што се рјечју не може
одредити, то неизрециво.
Онај, има ли, пред којим пузимо,
испред којег плачемо
и пружамо му руке.

Оно, постоји ли, чему се умиљавамо,
пјесму пјевамо да га одобровољимо;
нудимо му најљеpше, најдраже,
најбоље што мислимо да имамо.

И она, што је безгрешна, постоји ли,
а гријех је све што она није.
Она што се исказати не може,
а када би и могло, не смије.

Бог се намножио, од почетка
умножен је био,
свако има своgа бога,
а претвара се да бог је један.

То је једино што се крвљу одређује.

Дара Секулић

Мирослав Б. Душанић

Дара Секулић: Ријека, вода

Ријека, вода

Прије вјекова, своју мајку
сам именовала - Корана.
Дан пролази, умире,
Мајка извире, долази.
Ја сам келтска дјевојчица
угушене љубави.

Ко рана ми се, коранска
разлијева у ушима:
шумно, споро љето, гргољење.
Нема љубави да тако обавије
и клизи низ мене.

Заледи се, залеђена исплива.
На земљу кад стане,
распрскава се
у куглице капљица,
у крст изнад мога чела.

Земљо мог млијечног стопала,
ниси само вода: Пужић, бјелоушка,
загрљај си, врба жалосна.

Откријем све своје отворе,
и ту гипка улазиш у мене,
да те памтим.
Јеси ли ти мене заплашила.

Дара Секулић

ДAРА СЕКУЛИЋ: НИСТЕ ВИ УБИЛИ МЕНЕ

НИСТЕ ВИ УБИЛИ МЕНЕ

                   ... то су мени моји мили, памет

                   пореметили...

                                         Душко Трифуновић

Убили сте само моју љубав,

ослободили ме, на пораз сам пристала,

сада идем чвршћим корацима.

О како је љубав крхка, несигурна,

љубав се завршава, живот траје.

О нека мене за углед и за спрдњу,

кога бисте слиједили, кад само себе

сте имали, самороди, накот псећи:

смјели нисте ни бити ни побјећи.

Дабогда вам, драговићи, највећи

непријатељ била ја; тако ћете увијек

бити побједници, а зна се шта

с побједником бива.

Мајка је увијек на страни поражених.

Дaра Секулић

(Објављено у Летопису Матице српске, децембар 2011; Књ. 488, св. 6)