Мирослав Б. Душанић: Цјелина

Мирослав Б. Душанић

Ријечима Ервина Шредингера, оснивача
квантне физике, мој живот је у извјесном
смислу цјелина. Могу да се испружим по
Мајци Земљи, са сигурним увјерењем да
смо ја и она једно. Искрено речено, нема
ту ничег новог. Наши мудри оци су давно
зборили: Зна црв чију стражњицу дубе.

Зна црв али му то ништа не помаже. Чак
и ако повјерује у тврдњу, да је као земља
чврст и нерањив, уствари хиљаду пута
чвршћи и нерањивији, он је принуђен, да
поред свих мука које га у животу сналазе,
из дана у дан страхује да не буде згажен.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наша је само празнина

Мирослав Б. Душанић

ми смо усамљеници

уморних и блиједих лица
путници намјерници
на трновитим стазама
без биљега и станки
а овај свијет је варљив
и препун замки
и небо је туђе
на њему су туђе птице
и тмурни облаци
и капи кише
када лију немилице
и урезују дубоке трагове
и они су туђи
и све те драме у нама
и око нас
ватре пепео и стијене
нису наше
ни тренутак нисмо ми
сами одабрали
иако имамо тај утисак

наша је само празнина 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Метафоре

Мирослав Б. Душанић

човјек човјека изједа и глође

земља му постеља

остају крајпуташи и маховина
у бездану времена
метафоре људске пролазности 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Хандкеова празнина

Мирослав Б. Душанић

Хандкеова празнина

Послије очеве смрти све је постало друкчије

Осјетио сам задах историје
Заборавио дефиниције и формуле живота
И у грчу преко ноћи остарио
Смрт до тада сасвим запостављена
Успијева све да растјера
У дан ми се ушуњала Хандкеова празнина
Непомична али никако укочена

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Други

Други

се креће царством мојих сјенки
из очију истиска сањане слике
док моју лулу с дуваном пуни
увјерен да ће открити излаз
у књигама моје библиотеке

Други
их прелистава фасциниран
као молитве шапуће ријечи
и исписујуе на папир
као да је он
пјесник

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: МЈЕСЕЧАРИ

МЈЕСЕЧАРИ

Ми смо занесењаци
који сањају

и не сналазе се

у вртлогу ријечи

и покрета

Не будимо се

ни кад нас звона

опомињу

и дуго звоне

Ми смо мјесечари

у лукама укотвљени

Сањамо бродове

и узбуркане таласе

док други људи

крмаре и плове 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Голуб

Мирослав Б. Душанић

Голуб

Јуче сам уморан од терапије

Кренуо у малу шетњу
Тек толико да удахнем чист ваздух
И послије дужег чамовања
Осјетим благо октобарско сунце
На мом лицу

Лагано корачајући видим голуба
Шћућурен тик поред пута
На кљуну трагови сасушене крви
Није показивао жељу да ми се приближи
Али није ни бјежао
Као да му свега било доста

Нисмо знали шта да учинимо
Гледали смо се тако једно вријеме
И беспомоћно разишли

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Проблем

Проблем

Из собе у приземљу
Загледан у облаке
Гасим цигарете

Не могу да пишем*
Љепота одлази...

Мирослав Б. Душанић

____________________________

* зато вам нудим слику…

Мирослав Б. Душанић: Неугасиви огањ

Неугасиви огањ

на једној старој слици мој отац бере хмељ

негдје у околини Пивница позира и смјешка се
с цигаретом без филтера у зубима
испред њега пун џак свјеже набраних цвјетова

на полеђини ове слике ћирилична посвета
исписана мастиљавом оловком: мојој драгој и
вољеној жени и првенцу, баш ми недостајете,
воли вас много, ваш Будимир

знао је отац да Путовођа води и одлучује
и да послије свега остаје само записана ријеч

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Незадовољство

Мирослав Б. Душанић

Незадовољство

Ништа ме више не интересује. Нико
ми више не треба.

Кад чујем те реченице имам потребу

да повраћам, или ако ништа друго,
а оно за неко вријеме
да се изгубим.

Оне су сигнал, темпиране бомбе
са којима тај, наводно незаинтересовани,
полази у напад, са свих страна
и свим расположивим
оружјем.

Почне од Кулина-бана па до данашњих.
А ми, ми смо ту, само једна обична
канта за смеће. И шта год покушали –
безнадежно је.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

све дубље понирем у свијет поезије

и тражећи ослонац у ријечи
губим пријатеље
њемачке
српске
и све друге

и све више ми се мрачне мисли роје

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: (Узалуд)

Узалуд...

У ноћ испружене руке
Не види нико
Сви видају своје болне ране
Сви су ноћас постали пустињаци
Препуштени канџама таме
И погрбљени уздишу
Носећи своје тешке крстове

Узалуд...
Лице у грчу и црне слутње
О безнађу
И коначном судњем дану
Ове ноћи као да су се сви уротили
Да режирају сопствену драму
Једночинку
У којој су они трагични јунаци

Узалуд...
Ноћас сви траже помиловања
Као опијени
Бришу наслаге праха са заборава
Одједном сви су немоћни
Пуни страхопоштовања
За гријехе би олако да се искупе
Нудећи мало молитве и кајања

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: На моју жалост

Мирослав Б. Душанић

(на моју жалост) нисам био пчела

с јасно назначеном путањом
од извора ка исходишту
већ сам лутао и трагао нове
истине
као блудни син
трагичном снагом изигравао
јунаке
пркосио вилама и вилењацима
Сотониним мрачним силама
распиривао ватре под капом
небеском
док ме не спржише (на моју жалост) 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Срећан

Мирослав Б. Душанић

Срећан

Читао сам много. И многе.
Мене читаше са изнимком.
Многе сам и прочитао.
Мене не прочита нико.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пјесништво

Мирослав Б. Душанић

Пјесништво

Отказа вјерност Господу
Прихвати ту опасну игру
О прибјежишту духа
Уклеса ријечи на камену
И постаде пјесник

Сваким новим записом
Моли Га за опрост гријеха
И тако до дана данашњег

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић