 |
«Слушај тишину — рекла је Маргарита мајстору и пијесак је шуштао под њезиним босим ногама — слушај и уживај у ономе што ти за живота није било дано — у тишини. Гледај, ено пред нама је твоја кућа којом си награђен. Већ видим венецијански прозор и лозу како се вије до самога крова. Ево твоје куће, твоје вјечне куће. Знам да ће ти навечер доћи они које волиш, они који те занимају и они који те неће узнемирити. Они ће ти свратити, они ће ти пјевати, видјет ћеш каква је свјетлост у одаји при упаљеним свијећама. Заспат ћеш са својом измашћеном и вјечитом капицом, заспат ћеш са смијешком на уснама. Сан ће те окријепити, почет ћеш мудро размишљати. И нећеш ме више моћи отјерати. Ја ћу чувати твој сан.»
Михаил Булгаков
/Нај-роман светске књижевности/
 |
