Драган Ј. Ристић: НОВОМ МИЛЕНИЈУМУ

НОВОМ МИЛЕНИЈУМУ

застакљени чиновници 
раголићени путокази 

ту су и зарђале потковице
о којима си знао да говориш
смејеш се осмехом коња
коме je одавно стављен оглав

из прекинутог сна огледало
из прекинуте музике тишина пред аплауз
куд ћеш са таквим наивним лицем
које се понизно клања располућеном смеху

не изговарај молитве покајнице
откуцаји срца те издају
учмалост те не жуља колико треба
случај ти је сувише замршен

стари кибицери чуде са дармару
риалити све моћнији и бесмисленији

силиконски обреди су из алтруизма
лирско опхођење ти узалудно
потражи неку нову димензију
нови миленијум уважава све

Драган Ј. Ристић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Драган Ј. Ристић: КАД ПЕСНИК НАМЕШТА СИЈАЛИЦУ

КАД ПЕСНИК НАМЕШТА СИЈАЛИЦУ

кад песник намешта сијалицу
онда се сви одмах узјогуне
тврде да мрак није тако густ
да га за то нико није овластио
да има много стручнијих...

кад песник намешта сијалицу
онда му нико ништа не верује
па и он сам затим поверује
да се мрак тиме неће разбити

онда се брзо рашире сумње
да ће се ишта поправити
(ко је па он да нешто поправља)
онда му неки прогунђају
зашто то није раније учинио

могао је кад год је хтео
они чекају а он тек сада
да ли тада није смео
у мрачан се ћошак завукао па одатле
на погрешна светла кевће

кад песник намешта сијалицу
онда се он мало више пропне
богами се он добрано пропне
па сви очекују да се стропошта:
нависоко пуца и намере му задње

чим поново засветли песник ће у мрак
да одатле мерка нову сијалицу
јер живци му нешто нису у реду
јер намера му мрачна а прозирна
јер људи су ипак помало и звери

тако ти је брате мили
кад песник намешта сијалицу

Драган Ј. Ристић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ; год. LXVII, бр. 1244; Београд, децембар 2015.

СПУШТАМ СЕ НИЗ УЛИЦУ

Спуштам се низ улицу, стрмију од наума
да опчиним свице и остала светлосна стада,
како бих и сам светлост постао,
кад зачух из куће домаћин шкљоца упаљачем,
и шкљоца и шкљоца,
ал ватра неће на уста позлаћеног предмета,
и све подсећа на навику нестрпљивог госта
који дозива конобара пуцкетањем прстију
а конобара нема јер је на пуш паузи,
или кад неком од нас зафали реч,
и кад је дозивамо тим жалосним пуцкетањем,
а реч никако да се одлепи са врха језика
и претвара се у непријатан плик,
у неутаживу жеђ,
у сан који је провалија,
у лет без краја,
на доле.

Иван Лаловић

СПАЈАМ СЛОГОВЕ

постављање питања
чини нас људским

ћутање усавршава
људску глупост

гледај да останеш
без заборава

са сновима се ипак
растани достојанствено

све се даљине униформно
распрскавају у детаље

живот је проклет а ја
немам намеру да бунцам

спајам слогове везивним ткивом
зеницама својим и језиком

све што желим
испуњава се много касније

све што сам очекивао
догађало се много раније

Драган Ј. Ристић

ГРИЈЕХ/ОВИ

још има пјесника
који у смирењу исписују ријечи
својих пјесама
и ишчекују смрт као полазак на спавање
још има тих људи дивова
са великим срцем
који у дубоком тиховању себе забораве
забораве муку и бол
и свој забринути поглед
и најљепшу мисао усмјере на сапатника
још има тих несебичних људи
које ми у сљепилу нашем не примјећујемо
јер од нас ништа не очекују
и не потражују
а свакодневно мисле на нас
и моле се за опрост наших гријехова

Мирослав Б. Душанић