понедељак, 18. јул 2016.

Власта Младеновић: ПСАЛАМ ЗА ДУШАНИЋА


ПСАЛАМ ЗА ДУШАНИЋА

Боже, помози овом добром човеку
у лошем веку,
Боже, опрости му,
јер човек је,
који пише искрену песму
и верује, верује.
Боже, молим те.

Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 15. јул 2016.

Мирослав Б. Душанић: Подсјећања

* * *
Двије су тешке сељачке тишине
Мук који настаје пред невријеме
И ноћ дуга бдијења уз покојника

* * *
Дјед никад чуо за зен будизам
Прије сваке важне одлуке
Раширио би гуњ испод крушке
И утонуо у зуј бумбара и пчела

Устајао би пола сата касније
И одлучно подијелио задужења

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 14. јул 2016.

Душан Ђорђевић: За песничког дива


За песничког дива

Враћам се изведрицама..
                                    Пауну Петронијевићу

Спознао је за живота удаљеност
неба и правде од земље и људи.
Туге је било више од сунца
и разливене михољске топлине
уместо снега, али,
све је у трену...

Спознао је прекинуту радост, певао
драгој, опчињен прелом и реком бистром,
о здрављу као у бајкама је сневао,
драгој, ипак, сањане ријечи обојио сетом.

Закаснели одјек "поплава у Поморављу"
у стих долази без риме и градива,
за изведрице твоје, песничком нам слављу,
за спој нас свију, за песничког дива.

Душан Ђорђевић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Иван Растегорац: РАСКОЛ


РАСКОЛ

Кад играш, реци,
имаш ли одвојене ноге?

Кад свираш на клавиру
и левом руком
дираш душу
а десном
рушиш стене
да ли ти се
напола
расцепи тело.

Иван Растегорац
/Преузето из ТРЕЋИ ТРГ, Е- Часопис за књижевност; Број 35-38, Година ВИИИ; Београд, 2012./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 13. јул 2016.

Наш Бошко ЈУРОДИВИ


Интервју са Бошком Дрљићем

Интервју са Бошком Дрљићем, снимљен је 18. марта 1996. године у Горњем Милановцу, у кући Зорана Маринковића. Интервју су водили Зоран Маринковић и Адмир Дестанић, а највећим делом снимио га је Радован Лаушевић. 
Цео интервју у трајању од око 40 минута подељен је у три целине (први, други и трећи део).

Бошко Дрљић (1941-2006) је пророк, независни научник и истраживач, харизматични ловац на "Змију Апокалипсе" — моћну "Нирдалу", кога знамо именом и презименом, али и као Болета, Гандора, ЧУПМ-а ("Човек у плавом мантилу"), као шефа научно-истраживачке групе "Ваљак"... 

Бошко Дрљић је са Зораном Маринковићем — Бјесомаром (фронтмен српске рок групе Бјесови), успоставио нераскидиве пријатељске и пословне везе, још од победе Бјесова на зајечарској Гитаријади 1993. године, када је као увод у финални и победнички наступ Бјесова извео своје "Призивање Великог господара са добошем на леђима"



Бранко Миљковић: Кап мастила

Кап мастила

шта све може да стане у капи мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртани цвет
и још ће остати толико
да се напише епитаф:

две су звезде заноћиле
у чијем срцу у чијој ноћи
затим су два цвета никла
из чије крви из чије крви
и две су птице полетеле
из чије главе у чију ноћ
две звезде два цвета две птице
нико не зна чије су
нико не зна одакле су

Бранко Миљковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Хосе Ортега и Гасет: ДЕХУМАНИЗАЦИЈА УМЈЕТНОСТИ И ДРУГИ ЕСЕЈИ

Мирослав Б. Душанић
Позив на разумијевање

Умјетничка дјела што их је цијенило 19. ст. увијек садрже срчику доживљене стварности која, тако рећи, твори супстанцију њихова естетскога корпуса. Тим градивом естетски процес ради, а његов се рад састоји од тога да људској језгри прибавља сјај и достојанство. Већини је људи то најнаравније и једино могуће стање умјетничкога дјела. Умјетност је одражени живот, природа виђена кроз темперамент, приказ људских судбина итд. Али је чињеница да наш млади умјетник, с још већим увјерењем, мисли управо супротно. Морају ли стари увијек имати посљедњу ријеч данас, кад ће сутра млади неизбјеживо побиједити? Ради једнога, не бјеснимо и не махнитајмо. Dove si grida, каже Леонардо да Винчи (Leonardo da Vinci), no e vera scienza. Neque lugere, neque indignari sed intelligere, препоручује Спиноза (Spinoza)*. Наша се најчвршћа увјерења могу показати најдвојбенијима: она означују наша ограничења и наша робовања. Живот је безначајан све док га не покрене несавладљив порив да прошири своје међе. Доиста живимо само онолико колико желимо више живјети. Јогунасто устрајавање на томе да се човјек задржи у истоме познатом обзору одаје слабоћу и пропадање животних снага. Наш је обзор биолошка црта, живи дио нашега оргнизма. У доба животне пунине он се шири, еластично се помичући готово у складу с нашим дисањем. Кад обзор очврсне, то је зато што се фосилизирао, и ми онда старимо.

Мање је очито него што академски кругови мисле да се умјетничко дјело баш мора састојати од људскога сукна које Музе ткају и четкају. Умјетност се не може свести на пуку козметику. Опажање доживљене стварности и опажање умјетничкога облика, као што сам већ рекао, у бити су неспојиви, јер захтијевају различиту прилагодбу наших опажајних органа. Умјетност која тражи такво двојако гледање јест умјетност за разроке. Деветнаесто стољеће било је прилично шкиљаво. Управо се зато може рећи да његови производи, који нипошто не представљају нормалан тип умјетности, означују највеће могуће одступање у повијести укуса. Сва су велика раздобља умјетности пазила да не допусте да се умјетничко дјело врти око људских садржаја. Императив потпунога реализма, што је владао умјетничким сензибилитетом прошлога стољећа, мора се напустити као хир у естетској еволуцији. По томе испада да је нова инспирација, колико год екстравагантна, пуки повратак, макар у једноме смислу, на главни пут умјетности. Јер, тај се пут зове »жеља за стилом«. Али стилизирати значи изобличити реалност, дереализирати је; стил укључује дехуманизацију. И обрнуто, нема другога начина стилизирања осим дехуманизацијом.

Реализам, потичући умјетника да вјерно слиједи реалност, нука га пак да напусти стил. Поклоник ће Сурбарана (Zurbarana), тражећи снажну ријеч, изјавити да дјела тога сликара имају »карактера«. Карактер је, а не стил, разликовно обиљежје дјела Лукаса (Lucasa) и Сороле (Sorolle), Дикенса (Dickensa) и Галдоса (Galdosa). Осамнаесто је стољеће, с друге стране, у којем је било тако мало карактера, имало толико много стила.

Хосе Ортега и Гасет
/Преузето из Хосе Ортега и Гасет: ДЕХУМАНИЗАЦИЈА УМЈЕТНОСТИ И ДРУГИ ЕСЕЈИ; Литерис (Litteris), Загреб, 2007. — Пријевод са шпанског: Марко Грчић, Дуња Франкол и Тања Тарбук/
_____________________________________________________
* Гдје се виче, нема праве знаности. Нити се тужи нити се згражај него спознавај.

ISBN: 9789537250201

уторак, 12. јул 2016.

Бено Будар: Наше парче земље


Наше парче земље

Ми нисмо телесно тако чврсти
као Ескими.
Ми нисмо тако лепо обојени
као Африканци.
Ми немамо такав светски језик
као Енглези.
Ми нисмо тако богати нафтом
као Кувајћани.
Ми немамо велике планине
као Аустријанци...

Али ипак имамо плодно парче
земље
и у њој своје корене.
Ту је наш дом,
ту је наш штит и наш кров,
ту нам расте хлеб,
ту је дедин гроб.
Ту је наш древни језик
и на њему наши спевови,
наше радоснице и керлуше*.
Ту су наши преци,
који на нас мотре...

Ми смо тако малена фамилија,
ни за један рат
нисмо били повод
- вековима!

А да ли смо ми сасвим без греха...?
Кад нам нестају воде –
из нашег извора!

Бено Будар
/Препјев са лужичкосрпског: Мићо Цвијетић/
___________________________________________________
* Керлуше су лужичкосрпске црквене пјесме

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 11. јул 2016.

Мирослав Лукић: СВЕСКА ЗА РАЗГОВОР (фрагменти)


СВЕСКА ЗА РАЗГОВОР (фрагменти)

Лудвигу Ван Бетовену

(31. јануар 1975 — август 1981. године)

*
Дом је више него извор, бунар, пријатељ,
склониште у које рањен створ
може да се склони и лиже своју рану.
Заборавност, главобоља и лош апетит
напреднији су од пиревине.
Има дана и ноћи када се човеку ништа не једе,
када га изнутра хране сокови дрвета
што је нарасло високо у њему
и пустило жиле дубоко, невидљиве за друге.
Будим се као из море.
Будим се као посран.
Узалуд сјај на јелама.
Узалуд цвркут из кавеза са чешљугарима.

*
Пут за Шумеће.
(Гробови у двориштима.)
Попео сам се на Ђулу.
Горе на каменитом врху
бријао је ветар на суво.
Кад сиђох доле,
у село,
сретох наставника из основне школе :
— Је ли, мајковићу, ти више не пишеш песме?
Одлагање је постало много боље од писања песама,
помислих,
али не одговорих.
Одлажем много тога,
као да ћу живети хиљаду година!

*
Многи људи имају много више амбиција него карактера.
Сећам се оног обора покрај Пека покривеног
зђубросаном сламом из које лети расту
струкови пепељуге, дивљег патлиџана и сунцокрет.
Тога се боље сећам него иједне књиге
песника које су сматрали значајним...

Мирослав Лукић
/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; бр. 1169; Београд, септембар 2009./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љубомир Симовић: Пророци на Косову пољу


Пророци на Косову пољу

Кажу нам не бојте се, кажу нам смирите се,
кажу нам слободно отворите прозоре, врата,
увуците конац у иглу, укључите мотор,
умочите четку у боју, наложите ватру,
посолите месо, узмите дете у крило!

Кажу нам будите потпуно спокојни,
чуде нам се зашто се забога плашите,
кажу нам да то нипокоју цену,
кажу да то неће, да не сме, да не може бити!

Кажу нама,
који знамо,
да је већ било.

Љубомир Симовић
/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; бр. 1152; Београд, април 2008./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душан Анђелковић: У ТРИ УЈУТРУ

* 28. јул 1910   † 06. мај 1997
У ТРИ УЈУТРУ 

У три ујутру у пустој улици 
срео сам Дилена Томаса, 
за кога тврде да је мртав, 
додирнуо сам га скоро руком. 

Питао је зашто се и словенски песници, 
анархистички обрасли тугом, 
убијају. 

Казао сам да су сви коначни 
одговори код Шекспира, 
који је певао да и лупежи 
имају љиљански белу џигерицу. 
Али смрт нема никакву власт. 

Патња и увреде имају моћ. 
Зато се отварају ноћу 
у млечној безазлености тела 
речи к’о арсеник 
и разједају горућим безданим устима. 
Али 
смрт нема никакву власт.

Душан Анђелковић 
/Из књижевне заоставштине/

Мирослав Б. Душанић

Бранислав Петровић: Лако је открити ватру у пепелу


Лако је открити ватру у пепелу

Лако је открити ватру у пепелу —
ЈА ПРВИ ОТКРИХ ДА ЦВЕТ МРЗИ ПЧЕЛУ!

Ја сам помоћу тајних електрода
ПРВИ установио о чему размишља вода!
О ЧЕМУ СИЈА СУНЦЕ — То сви земљорадници знају:
ЈА САМ ПРОНАШАО КРАЈ У БЕСКРАЈУ!

ЈА САМ САЗНАО ЈЕДНОГ ДАВНОГ МАЈА,
ДА БЕСКРАЈ БОЛУЈЕ ОД КРАЈА!

И више од тога:
ЈА САМ УЗ ШОЉУ ЧАЈА,
ОТКРИО ДА КРАЈ ПАТИ ОД БЕСКРАЈА!

Пријатељ, диван, из понорног чела,
просипа звезде на банатска села!

И више од тога:
ЈА САМ У БАНАТУ
СВОЈУ ЛУДУ ГЛАВУ НАШАО У БЛАТУ.

Бранислав Петровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бенедикт Дирлих: ЈЕЗИК МОЈЕ МАЈКЕ


ЈЕЗИК МОЈЕ МАЈКЕ

Нисам те пронашао
Ти си растао
Као што ја растох
Од дана мога рођења

Ти кожо година
И годишњих доба
Једанпут мека као сомот
Други пут тврда
Ти мој завоју
Са променљивом површином

Хтео бих поново
Да те разоденем
Наших песама постељо
Које се скривају
у леденим одајама

Ти си се тако распрснуо
И мене си такође
Отворио:

Показујем ране
Мада носим одећу
(Коју могу да променим)

Ти ниси кошуља
А увек се изнова белиш
На плоду моје мајке
И ослобађаш
Заметак бића

Бенедикт Дирлих
/Препјев са лужичкосрпског: Мићо Цвијетић/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

четвртак, 7. јул 2016.

Мирослав Б. Душанић: ЛЕТ МУДРИХ СОВА


ЛЕТ МУДРУХ СОВА
                            Катарини Баћевић

Да би разграничили дан од ноћи 
Преци су затварали врата и прозоре 
И у својој муци и гријеху молили се 
Да под плаштом сутона мудре сове
Кад се у небеса вину и опет поврате
Не донесу смрт и у наша дворишта

Мирослав Б. Душанић

ЦРТЕЖИ: © by КАТАРИНА БАЋЕВИЋ

среда, 6. јул 2016.

Сергеј Гловјук: Тачка повратка


Тачка повратка
               И. Јермаковој

Небо је било челичносиве боје,
летело нас је двоје, само двоје.
Два голуба-превртача испала из јата,
освит, све су блеђе светиљке кварта.
Два голуба које случајни сусрет лечи,
два голуба високе, чисте речи.
Небеске струје, земаљско тле и семе,
ми - изнад, испод, одбројавамо време.
Доле земља згрејана и песмом узнета,
зграде, булевари — врти се планета.
А тамо горе — оловни диск сред звезда,
још није касно за натраг, ако презаш.
Видиш да све је ређа атмосфера,
ту је вакуумски вртлог луцифера,
и све, ту све разбијене су честице,
а ми смо само две залутале птице.
Нестаје снаге, и реч је близу краја,
нема ту ни анђела, ни ознаке раја.
И све земаљско је бескорисно, презрено.
Господе! Ти видиш, летимо над безданом.

Сергеј Гловјук

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ЦРТЕЖ НА ПОКЛОН


За пјесму Касно је Мајко добих на поклон овај цртеж, а урадила га је најстарија кћерка Данијеле Баћевић екс Миљковић... Овај вид пажње ме је искрено дирнуо... 
Канула и суза... Баш сам срећан.

уторак, 5. јул 2016.

Мирослав Б. Душанић: Круг се затвара

Мирослав Б. Душанић
Круг се затвара

Изговорене молитве без учинка
Ситуација се погоршава
Ни поезија није више довољна
Мој осмијех блиједи
Циједим посљедње атоме
У агонији ослушкујем бат сјена
С неба палих анђела
Нестају иза градских зидина
У рукама им стихови и мој живот

Мај 2013./Јул 2016.

Мирослав Б. Душанић

Ле Корбизје — нациста и колаборатер

* 06. октобар 1887   † 27. август 1965
О овоме се најчешће ћути, али Ле Корбизје (Le Corbusier) је био убијеђени присталица Хитлера и колаборатер...

И сваке године када Французи у Паризу у Центру Жорж Помпиду (Centre national d'art et de culture Georges-Pompidou) прослављају овог архитекту, сликара, цртача, дизајнера намјештаја, вајара, планера — титана новог времена, они избјегавају да помену ту непријатну чињеницу. А само након два дана послије сусрета Хитлера и маршала Филипа Петена (Philippe Pétain), госп. Корбизје се пресељава у хотел у граду Вишију (Vichy) и нуди своје услуге инсталираном марионетском режиму. Колико је волио моћ и био каријериста говори и то да је прије тога своје услуге нудио чак и Стаљину. У тзв. Вишијевској Француској, Ле Корбизје је постао одговоран за градско планирање. У једном писму мајци каже: Ако чврсто  и истински успије са својим намјерама, Хитлер би могао свој живот да крунише маестралним дјелом — Новопрепорођеном Европом. Он поздравља укидање парламентаризма у Француској —  крај парламентарног наглабања, како он каже. Помињући Јевреје у својим писмима на више мјеста се користи старим, класичним ријечником антисемитизма: Јевреји имају сада пред собом тешко вријеме. Ја сам у вези с тим понекад помало скептичан. Али изгледа да је њихова похлепа за новцем корумпирала (нашу) земљу. На једном другом мјесту он пише: Мали Јеврејин ће једног дана бити савладан. Ја кажем „мали Јеврејин“, јер овдје свуда унаоколо командују, стварају помпу и уздижу се, а њихови очеви су прогутали мјесна индустријска сједишта...

Ле Корбизје се дружио са десничарским мислиоцима, тако је нпр. гајио пријатељство са Пјер Винтером (Pierre Winter), лијечником и утопистом, суоснивачем Револуционарне фашистичке десничарске партије, који је диктаторски сањао о једној надмоћној, здравој раси. Његов пријатељ је и нобеловац из 1912. године, хирург Алексис Карел (Alexis Carrel), иначе убијеђени расиста (вјеровао у надмоћност бијеле расе). За вријеме Вишијева режима 1941. године добио намјештење у Министарству здравља, и заступао мишљење да увећање ниже расе, душевно болесних, као и криминалних треба сузбити са једним зато погодним гасом (отровом)...

Како је непријатно мислио и осјећао госп. Ле Корбизје описано је и документовано у монографији — Xavier de Jarcy: Le Corbusier, un fascisme français ...

ISBN: 978-2226316509

Петар Јевтовић: Јесен је, опет је јесен, Ана...

* 09. мај 1952   † 15. јун 2010
Јесен је, опет је јесен, Ана... 

Седим у сличној соби.
Ко зна која је јесен?!
Олињало ми је срце.
(сутон под челом занесен)

Пожутели ми прсти,
од дувана и туге.
Живот ми је отео тебе,
а није ми дао друге. 

Скрцала си ми кости.
И ујела ме за душу...
Сада, под кишама сурим,
жеђам љубавну сушу!

Отупели ме снови,
очњаке док оштри чама...
Лајем на звезде, теби -
ти не разумеш, Ана...

Променила си се и ти!
И ти, уз људе друге.
Чак су и рођачки пољупци
на пречац, добили зубе.

Да! Тако нам је сјајно,
да се сложиш на теме.
И само су птице још нежне -
(ипак је сурово време)

Зато прећуткујем риме
и мамурлуке бројим,
кад осетим да волим,
напишем: "Ја се бојим!"

Да! Откотрља ми младост,
низ душу суза слана.
Јесен је! Јесен је! Јееесен!!!
Зашто смо жути, Ана?!

Петар Јевтовић

Мирослав Б. Душанић
Погледати такође:

недеља, 3. јул 2016.

Мирослав Б. Душанић: (Ишчекивао сам...)


* * *

Ишчекивао сам свјетлост
Сноп свјетлости из лавиринта

Да ће доћи то вријеме 
Исцјељења — Када се прикупе
Звуци виолина и крхотине
Живота у једну цјелину стопе

Али наступи прогон сјенки
И крици — Необуздани покрети 
И суморно путовање
У прошлост и непознато

— Све до извора фуге смрти

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић