 |
Лудвигу Ван Бетовену
(31. јануар 1975 — август 1981. године)
*
Дом је више него извор, бунар, пријатељ,
склониште у које рањен створ
може да се склони и лиже своју рану.
Заборавност, главобоља и лош апетит
напреднији су од пиревине.
Има дана и ноћи када се човеку ништа не једе,
када га изнутра хране сокови дрвета
што је нарасло високо у њему
и пустило жиле дубоко, невидљиве за друге.
Будим се као из море.
Будим се као посран.
Узалуд сјај на јелама.
Узалуд цвркут из кавеза са чешљугарима.
*
Пут за Шумеће.
(Гробови у двориштима.)
Попео сам се на Ђулу.
Горе на каменитом врху
бријао је ветар на суво.
Кад сиђох доле,
у село,
сретох наставника из основне школе :
— Је ли, мајковићу, ти више не пишеш песме?
Одлагање је постало много боље од писања песама,
помислих,
али не одговорих.
Одлажем много тога,
као да ћу живети хиљаду година!
*
Многи људи имају много више амбиција него карактера.
Сећам се оног обора покрај Пека покривеног
зђубросаном сламом из које лети расту
струкови пепељуге, дивљег патлиџана и сунцокрет.
Тога се боље сећам него иједне књиге
песника које су сматрали значајним...
Мирослав Лукић
/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; бр. 1169; Београд, септембар 2009./
 |
Нема коментара:
Постави коментар