Власта Младеновић: СВАКОГА ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА

СВАКОГА ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА

Свакога јутра, читајући Душанића,
дан препознајем, дан који долази,
срећан што има писаца,
што има читалаца.

Упућени једни на друге,
јер сви други путеви су затворени,
опстају у страшном невремену
као лишај на камену.

Лишени нежности,
а тако нежни према другима,
окамењена је њихова реч,
мека као душа, душевна као млеч.

По речима ће се свет управљати,
свет који ће доћи,
тако се испуњава дуг,
сунце увек показује југ.

Власта Младеновић

Перо Васлић

Власта Младеновић: КОШМАРИ И ОПШТЕ ИЗБЕГЛИШТВО

КОШМАРИ И ОПШТЕ ИЗБЕГЛИШТВО

 (из Преписке са Душанићем)

1.
Свуноћ ме гоне,
као пса верног ме прогањају,
ловци, слуге Сотоне,
на истину лају.

Убијају ме, трују,
гасе на мени струју,
ликују душмани,
Драинчеви црни дани.

Сад се и слабићи силе,
кидишу, реже,
уједају ме мучки,
вампирски пир пучки,
страшни кошмари
и најближи од мене беже,
нико не мари,
нико не мари.

2.
Сви негде беже,
једни из домовине,
други у домовину,
нема места за истину,
нема правде;
неки одлазе одавде,
неки се враћају овде,
али нема слободе —
опште је избеглиштво.
Само пут Господњи, прави,
може да нас
од греха избави.
У молитви је спас. 

Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: НЕ ПЛАЧИ ЗА ОТАЏБИНОМ

НЕ ПЛАЧИ ЗА ОТАЏБИНОМ

             Из преписке са Душанићем

Не плачи за отаџбином,
нема је више.
Зидај песме, уздижи
од речи куће
да има где да се склони
род наш насушни,
од суше,
од поплаве,
да сачува главе.
Песме су наше
храмовне куће,
које не могу да сруше,
ту се молимо,
то је једино могуће.

Власта Младеновић

Отечество

Отаџбина
Отаца наших дом.
Синова наших, кћери.

Отаџбина
Песме су наше.
Везујмо их у чворове.

Отаџбина
Загрљаји су наши.
Сунчевим трагом ход.

Отечество
Бог је наш и мир с Њим.
Отечество смо ми ми.

Веселинка Стојковић
(Минијатуре)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ЧЕКАЈУЋИ ДА СВАНЕ или О СРПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ НОЋАС

ЧЕКАЈУЋИ ДА СВАНЕ
              или
О СРПСКОЈ ЛИТЕРАТУРИ НОЋАС

 Мирославу Б. Душанићу, уздарје

Мрачно је доба,
епоха стида,
моја је соба
без зида,
на души отворена рана,
узалуд се рида,
нико не чује плач славуја,
мучна је тишина,
боли, боли истина.
Чекам да сване,
анђеле бели,
мој радни дане,
трпим ноћ,
као што и моји су трпели,
чекам да бол умине,
плач да прође,
киша да престане.
Чекам да сване,
чекам славне дане.

Власта Младеновић

/Објављено у Власта Младеновић: ФУСНОТЕ ЗА МОКРАЊЦА — ISBN: 978-86-80634-01-2/

Мирослав Б. Душанић: Прилог изучавању српске литературе

Прилог изучавању српске литературе

                                Власти Младеновићу

Драги мој пријатељу Власто
Ево ме послије ћутања дужег
Ништа ми није помогао бијег
С поезијом сам Ти заст‘о
Свака ми ријеч о врату тег
А строфа непремостив бријег

Опет се обнавља стари адет
Само онај који у амбасади чита
Стихове о тузи и завичају
Тај је признат и цијењен поет
Као некад за вријеме Тита
О њему се пише и сви га знају

Такви су соколи српске ријечи
Њени чувари и барјактари
С њима се маршира у Европу
Док Боже правде салоном јечи
Смјењују се млади и стари
И хвале коктел и добру клопу

Печење с ражња и домаћа љута
Као и слика предсједника на зиду
Залог су да цвјета наша култура
Она никада неће скренути с пута
То мораш да имаш увијек у виду
Када се изучава српска литература

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: НОВИ ДОПИС, РУКОПИС

НОВИ ДОПИС, РУКОПИС

( из Преписке са Душанићем )

1.
У селу сам,
где нема више никог,
напуштене су куће,
тужан је мој Шаркамен,
једино ја, веселник,
стари луди Сизиф,
ствари радим немогуће,
брду се супротстављам,
пут крчим сам,
реч по реч,
тврде као камен,
уздижем, рукопишем храм.

2.
У праву је Миљковић,
"најлепше певају заблуде",
зато Томашевић
пише "нове узалудности",
Цвијетић се бави
"узалудним пословима",
једино ја верујем
да нисам узалуд луд.

Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Писмо, и у писму Марин Сореску

06. април 2015. 16.58, Власта Младеновић

Драги и поштовани песниче и пријатељу (без фразирања), Мирославе,

Пошто си ме подстакао да кренем са присећањем, са дужним поштовањем, великих песника и људи, наставио сам, фељтонски, у коресподенцији са твојим блогом да то чиним. И гле чуда, када сам размишљао о Марину Сорескуу, отворио сам твој блог, Лирик, и прво што се појавило била је песма Марина Сорескуа, Песма о времену и његов драги, племенити лик. Написао сам одмах песму. Све после било би касно, изневерио бих Сорескуа.

(...)

На многаја љета.

Са истока Србије поета,

Власта Младеновић

А песма? Да.

ЗАОСТАВШТИНА МАРИНА СОРЕСКУА НАЛАЗИ СЕ КОД МЕНЕ

Невероватно, а чињеница је,
кад сам помислио да је дошло време
да откријем тајну
заоставштине Марина Сорескуа
и када сам отворио Душанића блог,
појавио се Марин Сореску,
његов лик и Песма о времену.

Постоји Бог!

Велики писац, министар румунске културе,
у скромном оделу,
што говори не само о делу
него и човеку,
журећи преко границе,
заборавио је код мене
од скаја ташну
и у њој машну.

Постоји разлог
зашто је Бог
хтео да светиње-експонати,
уместо у музеју,
остану у мом дому.

Власта Младеновић 

МОЛИТВА
 
Свеци,
Примите ме у ваш ред
Макар као фигуранта.

Ви сте сада стари,
Можда су почеле године да вас боле
Усликане по вашем бићу
Из свих периода.

Допустите ми
Да обавим најбезначајније ствари
По угловима и у нишама.

Могао бих, на пример,
Да једем светлост
На Тајној вечери
И да дунем у ваше ореоле
Када се заврши служба.

А с времена на време,
На растојању од пола зида,
Да ставим руке на уста као левак
И да крикнем, једном за вернике
И једном за невернике:
Алелуја! Алелуја!

НЕШТО КАО МОЛИТВА 

Не знам шта ми је,
Јер не спавам кад спавам
Не знам шта ми је,
Јер нисам будан
Кад бдим.

Не знам шта ми је,
Јер нигде не стигнем
Кад ходам.

Не знам шта ми је
Јер кад стојим у месту
Одем баш далеко.

Господе, из које то врсте глине
Ти ме узе у топле своје дланове
И с којом то врстом пљувачке
Измрви и измеша моју глину?

Та, шта ми је сада,
Када постојим,
Не знам шта ми је
Јер ничега немам
Осим себе самог.

КУЋА 

Желим да сазидам себи
Кућу, далеко од свих ствари
Које знам.

Што даље од планине
Из које веверице изјутра излазе
Као апостоли из неког наивног сата
Напољу.

И да ми не буде на обали
Оног белог умора
Из којег бих могао кроз сваки прозор да видим
Глеђосану крљушт.

Познајем и све враголије
Поља
И шта све од њега очекивати можеш,
Кад ноћу пусти да расту трава и жито
И да ти нарасту до ребара, кроз слепоочницу.

Досађивао бих се веома много
Кад не бих могао на зидове да ставим
Слике,
Врата би ми се учинила одвише позната
И пожелео бих да одем.

Када бих могао да сазидам себи кућу
Што даље
Од мене самог!

УДОБНОСТ 

Сунце ме је исувише пекло,
Па те на прозор ставих
Уместо плаве хартије.

Мисао ме је одвећ морила,
Па те у висини чела
Поставих као
Икону
Чудотворку.

Смрт ме је превише тукла,
Па те у висини срца ставих
Као какав
Љубавни параван.

Сада, када одлазиш, са десет пута
Већим бесом отимаће ме
Сунце, мисао
И смрт.

Као Хомера
Оних седам градова.

Марин Сореску

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Наставак песничке преписке: ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Нико не зна своју улогу,
за све се захвали Богу,
и не жали се на срећу убогу
док певаш избегличку еклогу.

Једно место по теби ће се познати,
кад пролеће зазелени, јесен зазлати,
нек ти срце не чезне,
у поезији ће увек бити Појезне.

Власта Младеновић

/Објављено у Власта Младеновић: ФУСНОТЕ ЗА МОКРАЊЦА — ISBN: 978-86-80634-01-2/

МОТИВ ПОЈЕЗНЕ

По фотографијама Савка Пећића Песе
и стиховима Мирослава Б. Душанића
Гледам панораму Појезне,
а као да гледам Бранково Стражилово,
и Фрушку Гору и мој Дели Јован.
Али све је само сан,
санак пусти.
Надвили се облаци густи.

Гледам бајковите пределе,
на обронцима куће,
даљине нас деле,
али само из даљине
лепе су нам домовине,
у близини то је немогуће.

Живот је лаж,
стваран је само сан,
слика, пејзаж,
Приближавање је пут опасан.

Другачије се види из далека
усахла река,
зарасле стазе,
трње и богазе.

Власта Младеновић

/Објављено у Власта Младеновић: У САГЛАСЈУ СА МОКРАЊЦЕМ — ISBN:978-86-379-1290-3/

Фотографије: Савко Пећић Песа: Мотиви из Појезне

Крај године с малим избором Властиних пјесама

Власта Младеновић

На релацији Париз-Копенхаген

      Застранио сам начисто.
      Свугде видим Србију
и свугде ме бију
олује и кише.
      Што је превише, превише.

(2003)

Посета

       Долазио код мене
Сима Милутиновић из Видина,
тражио песме на увид,
да ме совјетује
шта је добро,
а шта се несме.
       Ствари су усмене,
историја се узалуд пише,
ништа од знања,
ништа од звања,
послушај како брдо јечи
и долина одзвања.

Арнобије хоће да се убије

       Узалуд је учени Арнобије
веровао у своје ученике,
они никада неће верно
пренети његове речи.
       Свестан тога,
умјесто сјајних тога,
обукао је рите
и сишао међу
непријатеље скрите.
Они ће најбоље
разумети његове скрипте.

Издање Југа

           Горе моје ране,
Горане (Станковићу) пеку,
залуд силазих
на Црну Реку,
узбуњивах псе
и петлове ране,
збуњивах хајдуке,
издаше ме
и ноге и руке,
само душа оста
и траг модри,
да ме прене,
да ме бодри,
кад је доста.
           Никад више –
рече гавран –
никад више
овај дан.

Лепенски вир

     Залуд сам жудео
за међуречјем,
тајнама Месопотамије,
грчевито трагао
за грчким боговима,
тама није тамо
из које јавља се зрак,
само корак до мене
открише се песме камене.

Век и по после 1883. године

         Што се песама мојих тиче,
ништа се није променило,
већ и даље морам
да их објашњавам,
пре тога Турцима,
сада инима.
         Сјаха Мурта,
узјаха Курта.

Лактанције са мном

     Речи твоје погане
морају бити пријемчиве
моме слуху, ако хоћеш
да живе.
     Не зависе моје песме
од твоје слушне мембране,
нити од твога језика,
умеју да буду гласне
али и тихошћу да се бране.

НОВО СЛОВО

       Уздарје Душанићу

Сиво је небо,
тешко као олово,
последње долази време.
Сузних очију, за трен,
застадох нем.
А онда, као муња,
угледах дан после
и ново слово.
Еви хитам, ватре плам,
пишем поново,
уздарно, Богомдано,
пишем одано.

(2014)
 
Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ДВЕ ПЕСМЕ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА +

ТУЂИ А МОЈИ ЗАВИЧАЈИ

Сада су Трешњевица и Појезна
и моји завичаји,
будућност је језна,
исти су нам очаји.

Напуштене куће,
около дивљи пејзажи.
Тешко ми је свако свануће,
видим свет пун лажи.

Нисам склон сонету,
нити волим форме,
па ипак, прилагођавам се свету

читам и пишем на интернету,
придржавам се свакодневне норме,
све је далеко, а као да је ту.

/Објављено у Власта Младеновић: ФУСНОТЕ ЗА МОКРАЊЦА — ISBN: 978-86-80634-01-2/

Мирослав Тодоровић и Мирослав Б. Душанић

ЈА САМ ЧОВЕК

Само мален
међу звездама
могу видети
колико је опасно
узлетети високо.

Нисам ја соко,
али ни гмизавац
који се љигави увек.

Ја сам човек.

Свети Николај, дан други, 2014.

Власта Младеновић

Ја не могу друкчије да се изражавам сем песме, зато и јутрос написах, јутрос молитвено:

МИРОСЛАВЉЕВО ПИСМО
      ( катарза) )

И ја се сит исплаках,
читајући писмо јутрос рано,
чекајући зору на прозору,
сунце које нам је дано.

После суза све је лакше,
само деца и песници плачу,
они који немају душу
вични су мачу.

Али, ко се мача лати,
о главу ће му се обити,
нас ће, Божјих људи,
ипак некако бити.

Бог је милостив.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

И ЈА САМ ПЕСНИКОВАО СА АМБРОМ

Власта Младеновић

Вечерас сам се поново обрадовао...

ДОБРИ ЧОВЈЕК и још уз то ПЈЕСНИК (што баш и не иде увијек заједно, а пожељно је и неопходно као ХЉЕБ НАСУШНИ) ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ, ми у кратком јављању пише: Драги мој стари пријатељу, Мирославе,

хвала ти што си ме подсетио на наше младе дане и Београд кога више нема. Без обзира на идеологију и нашу младост, то је било сјајно време, време поезије, духа, културе, дисидентства...

Наставићемо да се сећамо, због историје, због очувања нашег духовног идентитета, због будућих који личе на нас. За спас душе. Хвала ти што си се сетио нашег драгог, непоновљивог, легендарног Амбре Марошевића, кога књижевни теоретичари, историчари, антологичари прескачу. Самим тиме, они нису историчари ни антологичари.

Само неколико сати раније, реаговао је још један велики ДОБРИЧИНА и ПЈЕСНИК, СТОЈАН БОГДАНОВИЋ:  Познавао сам Амброзија. Били смо добри пријатељи. 

Моја маленкост није ни књижевни критичар, ни књижевни теоретичар, ни... Понекад запјевушим а најчешће из душе вриснем. Али се често приупитам: Како и Зашто се, и Чијом вољом истиче и слави, само онај који пјесму прави, а не и онај који ју је живио и прославио (или је још увијек живи и слави)...

И ЈА САМ ПЕСНИКОВАО СА АМБРОМ

                 У спомен на Амбру Марошевића,
                 песника-легенду

Млад, песнички занесен,
и ја сам стигао у Београд,
једног дана, у јесен,
све што сам имао била је глад.

Био сам пун наде,
о граде, мој Београде,
а све је у ствари
била магла, кафански дим,
тек сада видим
што се више стари
а сећања навиру на очи.

Сећам се, успомена једино сведочи,
најављујући кафанско књижевно вече,
Амбро ми свечано рече:
"Добро дошао, наручи вино,
да и тебе прославимо."
 
Власта Младеновић

Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Власта Младеновић

ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Мирославу Б. Душанићу

Пишем ти песму, писмо,
док траје затишје,
јер преписка је наша судбина,
језик истинска домовина.

Пишем ти песму, писмо,
јер одавно се видели нисмо;
ти си изагнан, негде у туђини,
а ја сам у изгнанству, у домовини.

Осуђен сам на ћутњу,
истина више не важи,
сваки доказ изазива бес, љутњу,
подобне су, потребне су лажи.

Сви су битни, сем песника,
чему онда толика паника,
чему лицемерне похвале,
кад би да нам скину главе.

Власта Младеновић

Мирослав Б. Душанић