 |
| ISBN: 8636705819 |
У мемоарском делу Две моје домовине, насталом у Москви 1990. године, Јелизавета Жерардовна је описала успомене на своју домовину Русију, коју је напустила у јеку Октобарске револуције, и на другу своју домовину, Србију, а све то након што се вратила у Русију, тада Совјетски Савез.
Књига је дубоко емотивно и потресно сведочанство о животу Рускиње која је у најранијем детињству осетила сву трагику емигрантског живота, а касније и сву лепоту асимилације, прихватања и стапања са новом средином у којој је провела своје девојаштво, засновала породицу, одгајала своју децу, доживела дух свакодневице српске паланке, али и страхоте Другог светског рата и политичких чистки.
(...)
Лудило Информбироа је 1950. године протерало Јелизавету и њену децу у Совјетски Савез. Дочекала је друга врста политичког терора (или можда иста), животне околности су је пред сам рат одвојиле од мужа. Син Виктор је умро у Мађарској 1974, а ћерка Марија у Москви 1980. године.
(Ружица Сабиновић-Рајковић у Панчевачко читалиште бр. 10)
Књига је дубоко емотивно и потресно сведочанство о животу Рускиње која је у најранијем детињству осетила сву трагику емигрантског живота, а касније и сву лепоту асимилације, прихватања и стапања са новом средином у којој је провела своје девојаштво, засновала породицу, одгајала своју децу, доживела дух свакодневице српске паланке, али и страхоте Другог светског рата и политичких чистки.
(...)
Лудило Информбироа је 1950. године протерало Јелизавету и њену децу у Совјетски Савез. Дочекала је друга врста политичког терора (или можда иста), животне околности су је пред сам рат одвојиле од мужа. Син Виктор је умро у Мађарској 1974, а ћерка Марија у Москви 1980. године.
(Ружица Сабиновић-Рајковић у Панчевачко читалиште бр. 10)
