Живорад Недељковић: ТА ПОЕЗИЈА

ТА ПОЕЗИЈА

Дуња у прозору већ трули – ваља улици
Окренути њену другу страну, здраву још који дан.
Морам цвеће у дворишту ослободити увенулих
Стабљика, гњилих плодова. Још који дан
Могу уређивати оно видљиво и уживати
У напору обликовања, док ме снег не окрене другом.

Изложили смо све. А оно процветало у нама – траје,
И упркос напору да речи спустимо што дубље,
Гњили су и квргави плодови иза стакла.
А пролазници, пролазе ли пролазе.

Живорад Недељковић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Живорад Недељковић: Уз смешак

Мирослав Б. Душанић

Уз смешак

1.
Једном, кад се опремим
И смогнем храброст за далек пут,
Овако бих могао вољену тешити:
Ја ћу теби понуде донети,
С мора смокве, из Мостара грожђе,
С јаблан дрва јабланских јабука,
Суви шљива са сирови грана.
Овом, или којом другом песмом.

Донео бих, заиста, и много другога воћа.
У Мостару бих се напио вина,
И у Дубровнику бих, насмејан, кушао столећа,
Али јабуку јабланску не бих донео
Јер више не постоји таква сорта.
Памти се тек гдегде у Шумадији
Изворно значење речи јаблан
Која је у прасловенском језику
Означавала јабуку, стабло и плод.
Сачувана је та давнина у називу
За врсту јабуке јабланка.

Било је некад могуће
Убрати јабуку сазрелу на јаблановом стаблу,
А више није: име је припало другом дрвету,
Изразито лепом и опеваном.

Извесно је да ни суве шљиве
Не бих нашао на сировим гранама.
Та је шаљива ставка додата песми,
Јер је и претходна, у којој у давној прошлости
Јабуке руде, будући неостварива, попримила
Све одлике шале; слична доскочици
Кад на врби роди грожђе.

Тако је увек. Кад изгубимо какав смисао,
Значење нечег кад ишчили,
Љубав кад се вине са нашег длана,
Ми знамо: и тај губитак биће једном
Прежаљен, уз смешак.

Мирослав Б. Душанић

2.

Да, увек се пренемо и латимо се шале.

И онда кад лопов однесе наш сат,
Кад лихвари посегну за нашом надом.
И кад нам силни одузму окућницу.
И тада, и тада
Утеху нађемо у шаљивом мирењу:
Чије овце, његова ливада.

Без свега се, без свега, може.
И тако увек, до краја,
Кад разумећемо да је заувек нестало
Све што смо непрекидно губили.

А не знамо има ли потребе
Изругивати се изгубљеном.
И хоће ли бити времена за смешак. 

Живорад Недељковић

Мирослав Б. Душанић

Живорад Недељковић: Надмоћ метафоре

Мирослав Б. Душанић

Надмоћ метафоре

Изучавалац птица и заљубљеник
У њих и њихов стил којим су издвојене,
Даје у књизи Птице божја створења
Опис готово нестварног сусрета јастреба
Који беше слетео на туђе и нејаког црвендаћа
Који је бранио своје: породицу, простор, суштину.
Та харброст мале птице и ревност у одбрани,
У одагнавању господара шуме и туробног дела неба,
Збунила је и помела убицу: одлетео је јастреб,
Повукао се у пометњи, да разбистри хладни ум.

Чаробан овај опис и црвендаћ о коме ништа не знам,
Не остављају ме данима мирног.
Зграбио сам плен и не испуштам га,
Или је он мене пресрео и, уместо да черупа слојеве,
Он наслаге чисте пене, прозирност неку непознату,
Умеће тамо где с муком се кроз себе пробијах
Да доспео бих до зрачка, и грудвице озарења.

Али, у тој слици не замишљам црвендаћа
Него шеву, птицу коју исто тако нисам
Видео никад, ни чуо.
О њој знам оно што знају песници,
То да шева није земаљски створ,
Она је једина небеска птица
Чије певање до нас допире.
На невидљивог духа,
Који би хтео да утеши земљу
Личи њена лака, неуморна песма
И ништа не кошта.

Иако носи сиви оскудни капут,
Шева је облак ватре и даје крила плавој дубини.
Она је оштра стрела која јури сребрном сфером
И изазов је свим метафорама облика и боја.
А опет, ми не знамо шта је она,
Какве су радости силне у њено срце стале.
Земаљске песме такав божански занос
Не познају,
Тај занос који буди оно најчистије у нама.

Мирослав Б. Душанић

2.

Да сам је чуо, и ја бих као Шели уздрхтао
И хитнуо жељу ка њој:
Кад би ме научила половини радости
Коју твој мозак мора да познаје
Тако луд склад потекао би
Са мојих усана
Да би свет слушао, док сам ја само
Биће које слуша.

Ја сам и биће које чита, додао бих.
И брани свој посед од те тако заводљиве
Прозирности неба; моја душа
Радости земаљске упознаје и присваја,
Да би с њима лакше прхнула.

Ја знам да свет, крилима и моћима
Јастреба опремљен, откуцаје
Мога срца слуша.
И знам да га збунити не могу
Оскудним оделом, недаћом својом,
Ни тужбалицом, нити срџбом.

Ни надом, ни вером.

Али стварам и наду, и веру
Да могу изаћи на крај с напасником
И отерати га лако, без туге,
У дирљивом призору чији ће сваки детаљ
Упијати и памтити, сакривен у паперју,
Посвећени изучавалац и заљубљеник.

И да ћу заједно с њим у том часу
Опет осетити силну надмоћ
Која ме повремено обузме и снажи,
Иако доказа нема.

Живорад Недељковић

Мирослав Б. Душанић

Живорад Недељковић: Точак

Точак

Некада, не тако давно,
На месту где Морава прави окуку
У Горичанима, било је неколико воденица.
Међу њима и чувена Бежанића воденица
Коју у песми помиње Брана Петровић.
 
И свега ту беше,
Не само брашна,
Не само румених девојака,
Не само вила, и вампира
Који би, у глуво доба,
Скочили на уморна леђа и јахали,
До првих петлова, потоњег сумашишавшег.
 
Причао ми је Братислав Бежанић,
Професор и преводилац, унук власника,
Да свега беше, све док није морало да се иде
Даље од воде, у горе, о чему и презиме казује.
 
Бежало се пред Турцима, пред Немцима,
Опет пред Немцима, после од комуниста,
Увек и од безимених, као што се
И сада бежи од немих пошасти.
 
Само Морава није имала где.
Ни онда кад је с пролећа
Понекад помишљала да може негде да оде,
Ојачана белином с брда;
Да, преображена у Море, нестане,
Или тек да опомене, овај или онај штаб,
Врховну команду, да се и време разлива
Као вода, да све носи.
 
Однело је време, уз помоћ пијука
И ћускија, уз помоћ динамита и бесова, однело је
Потлеушице и стаје, оборе и земунице, прелило се
У ништа, или у запис у историјској читанци
Из које уче разборити.
 
Али није однело воденички точак,
Ено га, окреће се,
Док Морава тихо тече,
Док врбаци шуме,
А Месец се огледа у води.
 
Та двострука светлост довољна је за две земље,
За два града, за два села,
За два славуја или ћука,
А камоли за два човека у истом телу.
За оног који је побегао и још бежи,
И за оног који би хтео да се врати,
Само још не зна одакле.
 
Чека Морава,
Чека њен точак,
Та двострука земља чека
Своје двоструко сунце.
 
У грлу, у срцу, у двоструком повратку
Гусне сјај.

Живорад Недељковић

Славољуб Марковић: Воденица на Морави