Мирослав Б. Душанић: Скица пропадања

Мирослав Б. Душанић

Скица пропадања

И све се претворило у
Трагове

Само понекад
Далеко иза хоризонта
Чује се хук возова

Али нико не долази
Да ме посјети

И наступила принудна
Тишина

Која тежи да одложи
Или барем прикрије
Искуство пораза

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Болестан

Ernst Ludwig Kirchner: Selbstbildnis als Kranker (1918)

Болестан

Ја сам добронамјерна душа

Моје тијело сваки дан

с пуном свијешћу о наслијеђу

наставља невидљиву

еволуцију –

Тренутно сам болестан

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У другом огледалу

У другом огледалу

Немам утицај на болове, не очекујем ни да посустану,

чак ми се чини да је тијело прихватило ту стварност,

више се не одупире, не пропиње, не урличе.

Болови су изгубила своју атрактивност и све су мање

тема озбиљнијих разговора. Постали су нешто сасвим

свакодневно, као нпр. лоше вријеме, као осама

и ћутање, као затвореност човјека на Западу.

Стварно ми је свеједно, да ли се шире и којом брзином

освајају нове просторе, гдје застају, на који начин црпе

енергију за нове подухвате.

Баш ме брига када ће да прогласе коначну побједу.

Сада, када сам све ово рекао, осјећам се потпуно

слободно, и много, много ми је лакше.

Мирослав Б. Душанић

Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 2, година I; Београд, четвртак 21. новембар 2013.

Carl Spitzweg: Der arme Poet

Мирослав Б. Душанић: Постојало је нешто...

Мирослав Б. Душанић

Постојало је нешто...

Када се осврнем уназад не бих да се жалим,

Истина остаје непозната –

„Није људски облик највиши облик, не...“

Зборио је господин Црњански –

Никаквог бољег објашњења осим овог нема

за периоде пожара и рата.

Ја сагледавам ствари на једноставан начин,

Огромна је ово планета –

Био сам патуљак у очима Великог брата.

Ни рођена земља ми није мајка –

Не разликује ме од обичног бијелог лептира

У комшијској башти.

И не мислим ни да је овај свијет лоша бајка.

Иако нисам нашао мира –

Вјерујем да Бог није правио разлике.

Ми смо њему подједнако драги –

Постојало је нешто јако што ми је снагу дало:

Уживао сам у машти.

Мирослав Б. Душанић

© by Jesus_I

Мирослав Б. Душанић: Свједочанство

© by Eduardo Flores

Свједочанство

Више се не крећем

У простору омеђеном

С четири зида

Тонем у мрак и тишину осаме

Осуђен сам да описујем самог себе

А управо то је отрцано

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наизглед ниоткуд

Мирослав Б. Душанић

Наизглед ниоткуд

кажу да сам дјеловао субверзивно

да нисам видио оно што видим

и да је то чињеница коју сам морао

да узмем у обзир — али нисам

и да је то моја највећа грешка

да сам уживао у непредвидљивом

да сам се препуштао новом дану

који још није био ни наступио

и тако до у бескрај као у поезији

кажу да се не чуде гдје се налазим

јер сам прекорачио све границе

и дошао до коначног дна

да стојим пред зидом — мојим зидом

и немам права да се жалим

дошло је вријеме праведног испаштања

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*

А мислио сам: Ријечи су ми као тестера*

                        и човјек никад не зна
                        куд смјера пут:
                        на пир, на спровод или на кармин?
                       (Мирослав Крлежа)

Пред одлазак у болницу

увиђам: Ријечи су ми

празне,

наивне и плиновите.

И немоћне су.

И неотпорне су на студен.

Трудим се да сачувам

смиреност: Но, ријечи ми

одмах по изговору

умиру,

туробно и тихо,

у налету олује и сјеверне кише.

Мирослав Б. Душанић

*
Ако се поново сретнемо биће ми веома драго
Ако се не сретнемо било ми је с Вама лијепо

© by Pretty (Krasondar/Russia)

Мирослав Б. Душанић: Нова година

© Alessandro Rovelli (Italy)

Нова година

Шта ли се то са мном догодило

Кад не успијевам више да се лажем

И кажем: У старој години сам

Оставио све своје невоље и бриге

И пусте жеље и лоше навике

Шта ли се то са мном догодило

Кад већ с првим даном године нове

Немам снове: Сједим мамуран

А с неба као изгладњеле грабљивице

Салијећу ме само неприлике

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Глогов колац Мирољуба Тодоровића

© by Beate Prahl: Versuchung

Глогов колац Мирољуба Тодоровића

Ходам бесциљно

Не очекујем позната лица

У овом граду нема

Пријатеља

Ни осмијеха

Ни птица

Неки страни људи

Ужурбани

И апстрактни

Нестају у пролазима

Сви су исти

И то већ годинама

Ништа се није промијенило

Од мог доласка

Утапам се у осаму

Небо глуво

Сунце посустало

У срцу глогов колац

Исти онај којег помену

Мирољуб Тодоровић

У својој пјесми

„Усплахирена вечност“

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Запис о мени

Запис о мени

Мој живот је као и остала роба

Пар кобасица пресованих у фолију

Четврт круха у кришкама

Флаша с водом

И још понека ситница

Чудна је та старост

Сваки пут кад одем на касу

Заболи ме глава

Те морам да свратим у апотеку

С вечери уморан

Испијам чај од нане с медом

Мислим на дјецу која су далеко

А ноћ измиче полако и бесано

Имам утисак

Да би с мојим нестанком

И свијет нестао

Иако болестан

Одустајем да се убијем

Јер је сасвим бесмислено

Нисам жељан сензација

Доста их има у овом граду

И у вијестима

А и прошло је много година

Закаснио сам

Ако ме громови заобиђу

И немоћног на пјешачком

Не згази ауто

Умријећу у изнајмљеном стану

Сасвим обично

У осами непримијетно

Мирослав Б. Душанић