Бено Будар: Наше парче земље

Наше парче земље

Ми нисмо телесно тако чврсти
као Ескими.
Ми нисмо тако лепо обојени
као Африканци.
Ми немамо такав светски језик
као Енглези.
Ми нисмо тако богати нафтом
као Кувајћани.
Ми немамо велике планине
као Аустријанци...

Али ипак имамо плодно парче
земље
и у њој своје корене.
Ту је наш дом,
ту је наш штит и наш кров,
ту нам расте хлеб,
ту је дедин гроб.
Ту је наш древни језик
и на њему наши спевови,
наше радоснице и керлуше*.
Ту су наши преци,
који на нас мотре...

Ми смо тако малена фамилија,
ни за један рат
нисмо били повод
- вековима!

А да ли смо ми сасвим без греха...?
Кад нам нестају воде –
из нашег извора!

Бено Будар

/Препјев са лужичкосрпског: Мићо Цвијетић/

___________________________________________________

* Керлуше су лужичкосрпске црквене пјесме

Мирослав Б. Душанић

Бенедикт Дирлих: ЈЕЗИК МОЈЕ МАЈКЕ

ЈЕЗИК МОЈЕ МАЈКЕ

Нисам те пронашао
Ти си растао
Као што ја растох
Од дана мога рођења

Ти кожо година
И годишњих доба
Једанпут мека као сомот
Други пут тврда
Ти мој завоју
Са променљивом површином

Хтео бих поново
Да те разоденем
Наших песама постељо
Које се скривају
у леденим одајама

Ти си се тако распрснуо
И мене си такође
Отворио:

Показујем ране
Мада носим одећу
(Коју могу да променим)

Ти ниси кошуља
А увек се изнова белиш
На плоду моје мајке
И ослобађаш
Заметак бића

Бенедикт Дирлих

/Препјев са лужичкосрпског: Мићо Цвијетић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Jurij Chěžka: Meja – lubosće čas

Meja – lubosće čas

Njerady słyšu wo njebju,
přetkanym z wónju šěrika,
hdyž za mnje njepyši so tu
– chiba zo són mi da –
tón mejski čas.

Wo Hadamowych dobach šće,
najlubša, tola něšto wěš!
Zo z chudej ruku lědma drje
so wyše drapać směš.
Bě raj tam raz?

Wšak druhu lubku njećerpi
kurwička běda, žarliwa.
Ta kuzło kładźe do woči
mi falšne, hdyž k nam wudźěra
zły mejski čas.

Jurij Chěžka

Máj – lásky čas

Poslouchám nerad o nebi,
protkaném vůní šeříků,
když pro mne si je nezdobí
– leč v iluzích mých snů –
ten krásný máj.

O dobách otce Adama,
Liduško, asi něco víš!
To nikdo bídných rukama
se nedral výš a výš.
Prý býval ráj.

Milenky jiné nestrpí
nevěstka bída, žárlivá.
Své kouzlo klade do očí
mi liché, když se podívá
k nám krutý máj.

Jurij Chěžka

Zakładna šula "Jurij Chěžka" w Chrósćicach (Grundschule "Jurij Chěžka" in Crostwitz)

Јуриј Мјен: Српског језика моћ и похвала

* 14. мај 1727 † 22. август 1785

Погледајте и оцените га, духовна моја браћо!
Ово је први покушај, будите му наклоњени.
Није наш језик туп, нити гвозденог звука,
већ је мек и гибак. Попут бистрог потока што жубори
и ветра што благо шушти кроз цветне ливаде гај,
тако љупко тече његов стих: Господ нам га даде!
Како би он, који је савршен, који својим народима
само савршене дарове поклања — како би он могао
створити нешто што по земљи пузи!
Он, који је вечан, одржао га је вековима,
већ хиљадама година — и хвали га седокоса старост,
као и јака, борбена мушкост што потреса свет,
кроз млитаве жиле нису текле нејаке вода и млеко,
већ сокови исцеђени од љуте роткве и храна,
и рука која држи мач, то смртоносно гвожђе,
оружје којим је извојевана победа,
натерала је тевтонске моћнике у бег пред Србима —
Но доста о томе! Певам о ситницама! Ти ме води, Музо моја!

Води ме да јасније видим, до места најсветијег,
до Бога, које све светове створи!
Наоштри ми перо отупело, нека ми крв поново жилама заструји,
па да запевам о ономе што су часни људи
од давнина лепо и тачно зборили, језиком слободним.
Оно што световима и народима проповедаш, веро божија,
о томе говори језик српски! Погледај њихове
писце: најпре Молеруса, Мартинија и Вауриха.
Као што зора први зрак светлости у таму баца —
тако стоји Френцл! И упаљеном буктињом
шири свети сјај знања — и растерује мрак неверице.
Погледај како се тамо величанствено рађа сунце правде.

Високо се уздиже Ширах, перо песниково, име му је забележено
у разним књигама, потомству нашем завештано.
Нека сте благословени, ви часни људи и нека
ваша имена буду као руже заронске, као сунце што се рађа
и обасјава земљу српску, и пламеним словима
исписује речи у мермерном храму господњем.

Јуриј Мјен

(Преузето из Сава С. Вујић / Богдан М. Басарић: СЕВЕРНИ СРБИ (НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ НАРОД; Београд 1998 - пјесму су аутори преузели из тематског броја часописа КОРАЦИ, књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.; КЊИЖЕВНОСТ ЛУЖИЧКИХ СРБА у избору Радослава Братића)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Кито Лоренц: А шта је пећ

А шта је пећ

Коју сам јој поклонио
јер је две године
нисам више користио
онда сам је подложио
крај пећи сам јој рекао
две године је
већ нисам ложио
и сасвим сам заборавио
како се она ложи
а она је рекла видиш
није потребно прво
умрети да би се заборавило
а ја сам рекао знаш
најбоље је онда
и остати у животу.

Кито Лоренц

Моја Лидија

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Кито Лоренц: Љубавно признање у два смера

Љубавно признање у два смера    

Кад желим да си мени даља, 
страшна се туга нека спрема - 
јер признати ми тада ваља: 
Најлепше је што човек нема. 

Док за мном руке пружаш тако, 
мени се тужна слика сније: 
Ти ми у сусрет цветаш лако, 
а ја сам тек мраз који бије. 
Од нежних речи страх ме хвата, 
уста ми стеже горка влага - 
јер мој ум само једну схвата 
најдражу реч на свету: Драга.

Кито Лоренц
   

Са мојом Лидијом (фотографисала Бланка Хуан Палау/Blanca Juan Palau)

Nimsko-dolnoserbski šulski słownik

За боље разумијевање књижевности писане на Доњолужичко-Српском језику и читање у њеном изворном облику (оригиналу) – а знамо да се жеђ утоли најбоље на извору. Иако је у њему обрађено само 10 000 ријечи, то је један изузетно вриједан школски ријечник. Ријечник је од велике помоћи не само за ученике, већ и за све љубитеље овог угроженог словенског језика. Уз сваку обрађену ријеч дат је најмање један практичан примјер. Показано је како се ријечи правилно употребљавају и у којим типичним консталацијама се појављују. Једна од особитости је и усмјеравање пажње на глаголе и њихове облике. Осим тога ту су и упутства за правилно изговарање, допуњена са граматичким прегледом.

ISBN: 978-3-7420-2135-9

Манфред Староста (Manfred Starosta) и Ервин Хануш (Erwin Hanuš)

Der sorbisch-deutsche Dichter Kito Lorenc

Kito Lorenc

ДРУГИ ЈЕЗИК

Закрешти ли неки језик

улазећи кроз врата

други гачући

излеће кроз прозор

прсти на инструменту страха

глава се котрља с пања

Док лепрша крило

поред текста

нека искрваре

душа и врат

Кито Лоренц

Der sorbische Dichter Jakub Bart-Ćišinski

* 20. August 1856 † 16. Oktober 1909

Sprewja w Błótach

Zołmy přez nižiny zwaha nosy
Sprewja, koši róže při brjozy,
majka łopjenate hałozy.
Ach, bych wostać mohła! želnje prosy.

Słyši spěwow njebjomiłe hłosy,
kiž sej čołmaŕ zynči młodostny,
słyši, kak spěw klinči radostny
koło wokoł' do serpa, do kosy.

Wottorhnyć so njezamóže; zmohi
do sta małych rěkow rozlinje.
"Ach bych wostać mohła, serbske brjohi!

Ach bych wěčnje nosyć serbske čołmy
mohła k cyrkwi, k dźěłu, k hosćinje!"-
A preč płačo njese swoje žołmy.

Jakub Bart-Ćišinski

© by Bomenius

Spreewald
 
Durchs Flachland schlängelt flüsternd sich die Spree
durch Blumenwiesen, die sich flusswärts neigen.
Sie streichelt sachte die belaubten Zweige;
Ach, bleibt doch mein, scheint sie im Geh'n zu fleh'n.

Ich höre himmlisch schöne Melodien,
die auf den Kähnen junge Burschen singen,
und Freude scheint aus ihrem Lied zu klingen,
und rings umher die blanken Sicheln ziehn.

Die Fluten halten inne und es stauen
sich aberhundert kleine, stille Fliesse:
Ach, ihr bleibt sorbisch, ihr bleibt meine Auen!

Ach, ihr bleibt ewig, meine sanften Boote,
ihr Kirchen, die ich ewig sorbisch grüße!"
und niemals ausgeweint sind ihre Fluten.

Jakub Bart-Ćišinski

Domowina-Verlag, Bautzen

Domowina-Verlag, Bautzen

Sorbische Lyrikerin: Róža Domašcyna

Róža Domašcyna

Hol mich nicht ab wenn ich komme

steh nicht auf dem bahnsteig

geh mir nicht entgegen

laß dich nicht küssen

sag nicht wie fahrn wohin du willst

steig nicht im erstbesten hotel ab

sieh mich nicht andauernd an

bleib nicht eine ganze stunde da

stammle nicht du müßtest heim

renne nicht vor mir her

dreh dich nicht um

heb nicht die hand

wink mir nicht zu

fahr nicht

Róža Domašcyna

ISBN: 3884232258

Aufruf ins Paradies

es ist nur eine wand haut ist
was uns trennt helldunkel
wird sie zeugen von der lust
die wir erleben eine atlantische
feier wird sein wenn wir einander begegnen
als die verwundbaren schlächter von tieren
die sich opfergaben bringen und ihren leib
mit blut bedecken damit sie einander gleich
werden unter den augen der toten
die ihre bleibe in der prärie zwischen himmel
und Paradies ausgeschlagen haben
aus ihren hüllen gestiegen sind um zu sehen
daß uns ein leben entstehe
von menschlicher art jetzt komm
meine schenkel liegen geneigt auf dem laken

 

Róža Domašcyna

ISBN: 3861630214

Róža Domašcyna, geboren 1951 in Zena, ist eine sorbische Lyrikerin und Übersetzerin. Ausbildung zur Wirtschaftskauffrau, Bergbau-Ingenieurin und Studium am Literaturinstitut „Johannes R. Becher“. Seit 1990 freischaffend. Ausgezeichnet mit dem Förderpreis zum Mörike-Preis, dem Cišinski-Preis und dem Anna-Seghers-Preis Literaturpreis des Exil P.E.N.-Clubs. Schreibt Lyrik, Essays und übersetzt aus dem Sorbischen und anderen slawischen Sprachen.

Jurij Chěžka: Poesie der kleinen Kammer

* 22. Juli 1917 in Horka/Hórki;   † zwischen 13. und 17.10.1944 bei Kragujevac (Serbien) (verschollen)

Zelene zet

Bjez erotiskich mysličkow w duši,

měnjacych starosćow

ja tebje mjelčo lubowach,

pismiko zet, štož za tobu:

zelenosć drasty młodych brězow,

zelenosć wódnych hłubinow,

cyrkwinskich wěžow,

zelenosć krajow

ženje njewidźanych rjanosćow.

W njebjesach rjenje,

tam zelenosć rajska

wěčnje so žórli,

ćiše sej zynči: zelena rjanosć -

zelene zet.

(02. 03. 1937)

Jurij Chěžka

Bautzen Domowina Verlag (1971)

Zelene Zet

Sonder erotische Regung,

in wechselnden Drangsalen

leise liebte ich dich,

Buchstabe Zet, dein Geheimnis:

Farbe junger Birkenkleider,

Farbe der Wassergründe

und Kirchentürme,

grünender Länder

Schönheiten niegesehen.

Im Firmament

paradiesisches Grün

unendlich quillt,

stummt stillverzückt: grünes Glück -

singrünes Zet.

(02. 03. 1937)

Jurij Chěžka

© by Julian Nyča: Blickauf Horka/Hórki

Das grüne Gej

Bar erotischer Ansinnen,

dieser unsteten Ärgernisse,

liebe ich ganz für mich, dich,

Buchstabe Gej, liebe das Deine:

das Grün der Gewänder junger Birken,

das Grün der Untiefen,

Kirchtürme,

Länder,

der nie geschauten Schönheiten.

Wie das aus allen Himmeln quillt,

ein Paradiesnes,

wie es summt,

leise gurrt: grüne Gnade -

grünes Gej.

(02. 03. 1937)

Jurij Chěžka

(aus dem Obersorbischen nachgedichtet von Róža Domašcyna)