Љубавно признање у два смера
Кад желим да си мени даља,
страшна се туга нека спрема -
јер признати ми тада ваља:
Најлепше је што човек нема.
Док за мном руке пружаш тако,
мени се тужна слика сније:
Ти ми у сусрет цветаш лако,
а ја сам тек мраз који бије.
Од нежних речи страх ме хвата,
уста ми стеже горка влага -
јер мој ум само једну схвата
најдражу реч на свету: Драга.
Кито Лоренц
 |
| Са мојом Лидијом (фотографисала Бланка Хуан Палау/Blanca Juan Palau) |
Нема коментара:
Постави коментар