Србољуб Митић: Три пјесме

ОДАСВУД СВЕТ

Висине и дубине небеске
Једном пољубише се
У малој топлој кости

Још ми срце испред чела лети
Још ме око окованог води
Страобама куд не смеју пусти

Кроз прозор велике куће види се
Међу високим запаљеним свећама
Угашен неко

Једном неки човек плугом извалио
Зарђали нож пројар
Врло важан

У планини у изби каменој
Мати сина у наћвама купа
Детенце се кроз камење сјаји

МАЈКА БРАНКА

Мајушна телом
Душом преголема
Златна протече

Бистроока дубоког погледа
И тмину грдну
И боје дање

Над мајкама мајка
Правду ужасну
На голим рукам
Пронесе усијану

Рано је узе гроб
Ал' запахну је
Среће дашак

Слатка јој земља
око костура

УМНО УМНО НОЋУ

Иза смеја рђа јад и чемер
Иза смеја освиљеног
Мука гола

А неће бити ува тог
Које ће издржати
Реч најјаснију

Силама песме
Јавно и јасно
Тући се

Умно
Умно

Ноћу

Ако сам човек живац
Ако сам глава умна
Лудо ли мислим

Не воле ме пчеле
Не воле ме мрави
Не воле ме војске

Учини ми се
Ето сам препознао
Срце своје

Слобода моја далека је
Ал' жива јесте
Али јесте

Србољуб Митић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Србољуб Митић: ТУЖНА ПЕСМА

* 11. април 1932  † 28. јули 1993

ТУЖНА ПЕСМА
 
Не зна се зашто трава на неком
гробу никад не никне.
Можда су кости још бесне, још отровне
у земљи,
можда понекад, ноћу, закопани
страшно урликне
за сунцем
и јед избљује у земљу да никад
ни змија кроз хумку му
пут свој
не изрије.

Не зна се зашто трава на неком гробу
никад не зазелени.
Можда се мртвац пун чемера
распао у земљи.

Србољуб Митић

Мирослав Б. Душанић

Србољуб Митић: МРТВАЦ СРБИЈОМ ОДИМ

МРТВАЦ СРБИЈОМ ОДИМ

1.
Ето ја самртник опет рукама
Као кукама
Као чакљама
Као бакљама божијим

Ја црник земни
Ја тица разјаћена
Ја мукама вично псето
Опет разапет
Опет избоден лето челом милујем

Ето ја опет зубима стење дробим
Сунац једем

Сред Србије пободен прут сам зелен
Као врба жилорастан
Као чемер као пелем горак и мирисав

Пуст сам јелен али јелен
Али ричем
Али сија око моје

Ја огубан
Ја окрастан
Али златан у грудима
Самац уклет али вичем сред Србије

Међ брдима
Међ глувима
Звук сам јасан

То ли бесно срце бије
То ли грми мозак смуњен
То завијам ко пас гладник

Ко вук рањен
Ал урличем
Ал не цвилим
Али звони бешња моја

Срџби дајем да извали моје зубе
Да оглуви моје уши
Да развали моју главу

Ето лајем сред Србије
Псе дозивам да ме љубе
Мени сличне псе по души
Мени сличне псе по срцу
И по крви
И по чежњи

Ја последњи или први
Или стоти пас по скитњи
Пас по сили да је веран
Свом племену
Пас одметник
Да је нада у чопору
Пас самотник ал пас душом
И костима
Само с псима
Само с псима

2.
Ето ја самртник опет руком воштаном
Као фрулом коштаном
Црна свирам слова
Грозну цртам слику
Ружно мислим време

Сред Србије сињи сам камен
Лубања гола
Ћеле-кула жива
Очи ми купине суве ал сјајне
Вилице сиве зуба ми пунане
Зуби ми од биљојеђе равни равни
Од српске проје зуби ми тупи
Али за шкргут потаман
Али за угриз љути потаман
И за смеј људски

Сред Србије сињи сам камен
Али стамен
Али кремен сам

Гребен сам смеђи понад жита
Глава сам бесна сред Србије
Над травом костур бео сам
Велика нога боса међ мравима

Ево сам самац сред Србије
Као колац
Као колац глогов
Као мрзни опсов богов

Сред Србије самац уклет
Али заклет
Ето ја самртник
Опет оком ко поскоком.

1971.

Србољуб Митић

Погледати још: Разговор са песником (Србом Митићем)
Писање као награда (Александар Лукић)
ПОЕТА - СРБОЉУБ МИТИЋ
СРБОЉУБ МИТИЋ
СВЕТСКИ СТУБ
Срба Митић: Мртвац Србијом одим

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Србољуб Митић: Срећа

Мирослав Б. Душанић

Срећа

Нађе човек
Сто дуката жута
Заплака се
Што хиљаду није

Нађе човек
Добру памуклију
Заплака се
Што новија није

Очи су му
До две грозне
Јаме

Србољуб Митић