Меша Селимовић

Свакоме би требало одредити да путује, с времена на вријеме. Чак и више: да никада не застане дуже него што је неопходно. Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно мјесто, човјек прихваћа све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосјести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промјени мјесто и наметнуте услове.

Меша Селимовић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Меша Селимовић: ТВРЂАВА

БИГЗ, Београд 1988.

То нам је судбина. Кад не би било ратова, поклали бисмо се међу собом. Зато свака паметна царевина потражи неки Хочин, да пусти злу крв народу и да нагомилана незадовољства одврати од себе. Друге користи нема, ни штете, ни од пораза ни од побједе. Јер, ко је икада остао паметан послије побједе? А ко је извукао искуство из пораза? Нико. Људи су зла дјеца, зла по чину, дјеца по памети. И никад неће бити друкчији. 

Меша Селимовић

/Цитат из ТВРЂАВЕ/

Мирослав Б. Душанић

Меша Селимовић: Дервиш и смрт (фрагмент)

ПРОСВЕТА, Београд 1988.

— Шта смо то онда ми? Луде? Несрећници? — Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав. Зар смо ми случајно овако претјерано мекани и претјерано сурови, разњежени и тврди, весели и тужни, спремни увијек да изненадимо свакога, па и себе? Зар се случајно заклањамо за љубав, једину извјесност у овој неодређености? Зар без разлога пуштамо да живот прелази преко нас, зар се без разлога уништавамо друкчије него Џемаил, али исто тако сигурно? А зашто то чинимо? Зато што нам није свеједно. А кад нам није свеједно, значи да смо поштени. А кад смо поштени, свака част нашој лудости!

Меша Селимовић

Мирослав Б. Душанић

О Меши Селимовић из другог угла

О Меши Селимовић из другог угла

(фрагмент из посљедњег интервјуа босанскохерцеговачког књижевника Неџада Ибришимовића: * 20. октобар 1940 † 15. септембра 2011; чији је роман "Вјечник" проглашен ремек дјелом и који је наводно оборио све рекорде по продаји у издавачкој кући "Свјетлост" Сарајево, продаванији је и од Мешиног романа "Дервиш и смрт", а Друштво писаца БиХ га је предлагало и за Нобелову награду...)

За мене је Меша Селимовић издајица бошњачког народа, па ма какве год да су га побуде нагнале на такав чин!
И, ево, већ четрдесет и пет година роман Дервиш и смрт је батина којом муслимане туку по глави, а огроман број њих то не види. И све до свога вјерског освјешћења то нисам видио ни ја. И што је још горе, многи муслимани сами себе том књигом ударају по глави, вријеђају оно једино у себи по чему јесу то што јесу - муслимани. Један муслимански учењак ми каже: “Па немој нам дирати роман Дервиш и смрт, па то је наша књига, шта ћемо без ње...?“ Зар тај муслимански учењак, бирајући између Аллаха и Кур’ана и Меше и Дервиша, не увиђа шта му је прече изабрати? Огромна већина Бошњака и огромна већина људи у Босни нису муслимани (присташе ислама), многи су хришћани и кршћани, а има и много оних, од сва три народа, који не вјерују у Бога и њих се то можда и не тиче, осим ако их не занима истина. Али како то да се то мало муслимана никад није упитало зашто роман Дервиш и смрт званично и здушно прихватају баш Срби, они који муслимане и ислам неће и не воле, који муслимане мало-мало па убијају и прогоне, како је могуће да хвале, поштују и својатају једну књигу која говори о Аллаху, Кур’ану, текији и исламу? Зато што се писац Дервиша исламом и муслиманима није ни бавио, заправо се бавио површно, из својих литерарних побуда и потреба нехотично направивши безброј грешака и не помишљајући да би тиме могао повриједити истину и увриједити један дио свога народа којега се најзад одрекао. Није он то, дакле, учинио намјерно и мени није тешко потврдити да је Дервиш и смрт најбољи роман бошњачке књижевности, само што ја видим шта у њему пише, а многи не виде, а они који виде, а шуте, шуте зато што им је у интересу да је ислам тако снажно и тако лијепо литерарно оцрњен. Наравно, то нису муслимани. А муслимани који то двоје, да је Дервиш и смрт, иако антимуслимански, најбољи роман бошњачке књижевности, не може прихватити, па шта му ја могу, мада таквих, хаман, још нема!... И на крају, највећи је нонсенс када се пишу књижевно-теоретски радови о исламским темама инспирисани романом Дервиш и смрт! Гдје су ти професори-муслимани да упуте своје студенте како треба...? И има ли их игдје?

Неџад Ибришимовић

/Бехар, број 101-102; Загреб 2011./

Меша Селимовић: Дервиш и смрт (фрагмент)

Полако сам ишао сокаком између истурених ћефенака, слушајући мирни шум живота, који никад нисам теже подносио.
Малочас сам био бодар и сигуран, управљао сам догађајима и чинило ми се да сам изнад њих. Ствари и људи изгледали су мањи, а ја као да сам лебдио изнад њих. Први пут сам то доживио, а био ми је природан тај осјећај надмоћности. Једва сам га и запазао док је трајао, зрачио је из мене као мирис, као снага, као право, којим се чак и не поносим, јер је неодвојиво од мене, једно је од мојих својстава. А сад ми то изгледа чудно и далеко; људи и живот нису испод мене већ око мене, закључани, затворени, као зид, као неизлаз. Не знам да ли има побједа у животу, пораза сигурно има.
Не могу да одредим колико је трајала та погруженост у мени, ни да ли сам одмах примијетио промјену, чим је настала, или су ме чула упозорила кад је постало чудно.
Прво сам чуо тишину. У кругу око мене одједном су умрли гласови, престало је стругање, куцкање, ударање, а онда се тај мук почео да шири даље. Личило је на запрепаштеност, на стегнуто грло. Потрајало је само трен, и ма колико да је било необично, и страшно, као да је крв престала да кола у неком великом тијелу, знао сам шта се десило. Одахнуо сам.
Нисам погријешио, Харуне! Много ме је муке стало, али сам упознао људе.
Онда су се поново јавили гласови, само друкчији него малочас, друкчији него сваки дан, мукли и опасни, слични тешком уздаху, па притуљеном режању. Чуо сам у њима изненађења, страх, љутину, чуо сам потмулу грмљавину, као пред олују, пред смак свијета, чуо сам све што сам хтио.
Опет ми се вратио осјећај лакоће и сигурности.
Пошао сам за чаршинлијама, помијешан с њима, осјећајући њихову јару и љут мирис њихових тијела (то је мирис изненадног запрепаштења и бијеса који се још није одредио: у боју људски мирис је опоро сладак, на крв), слушао једва разумљива питања, као врачање, сулудо мрморење, клокотање дубоке воде, подземни тутањ, и нису биле важне ријечи већ то змијски пискаво сиктање, ти мутни трбушни гласови који су их претворили у нешто непознато, и опасно, чега се више нису ни сами сјећали.
Ваљали смо се чаршијом, у једном правцу, с главом подигнутом према нечему што чекамо, напријед, додирујући се раменима, стиснути, а не видећи један другога, истискујући слабије, али нас је било све више, нераспознатих, претворених у мноштво, претопљених у њихов страх и снагу. С муком сам се одупирао чудној и снажној потреби да будем неразумна разбјешњела честица, чуо сам своје властито режање и осјећао омаглицу од неке опасности која је и мене угрозила. Оживљавао сам свој осјећај надмоћности, да се не бих препустио прастарој потреби да јуришам с угроженим племеном.

Меша Селимовић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мехмед Меша Селимовић: Острво

* 26. април 1910  † 11. јул 1982

Њега је гонило неко проклетство, нека мука, нека туга, нека жеља, ђаво би га знао шта, и опијао се сваке ноћи кад би се пун мјесец расцвјетао на небу и, самртно тужан, држао главу у рукама и завијао или јецао као да је сазнао нешто веома жалосно о својој дјеци, и то баш данас, тако је и она мислила у почетку, али је послије увидјела да никакву вијест није примио из свијета, већ из себе, из свога незадовољног срца. Нешто га је притискивало, нешто га је некуд вукло, али није имао снаге да ишта измијени у своме животу. Можда је то било само незадовољство свим својим, свиме што је око њега. Мада није знао шта заправо жели, ни шта би друго требало да буде, чак и кад би било могуће. Ударао је на себе и на оно што му је било најближе, на жену. Ударајући, трошио је накупљену муку, ослобађао се неиздржљиве напетости што га је затекла као сирова грана савијена у лук. Није ни знао да је то гађење од живота, и да му нема спаса. Страдао би на било који начин, умро би од пића, био би убијен у тучи, скочио би са стијене у море.

Меша Селимовић: ОСТРВО

Просвета - Београд (1974)