 |
| * 26. април 1910 † 11. јул 1982 |
Њега је гонило неко проклетство, нека мука, нека туга, нека жеља, ђаво би га знао шта, и опијао се сваке ноћи кад би се пун мјесец расцвјетао на небу и, самртно тужан, држао главу у рукама и завијао или јецао као да је сазнао нешто веома жалосно о својој дјеци, и то баш данас, тако је и она мислила у почетку, али је послије увидјела да никакву вијест није примио из свијета, већ из себе, из свога незадовољног срца. Нешто га је притискивало, нешто га је некуд вукло, али није имао снаге да ишта измијени у своме животу. Можда је то било само незадовољство свим својим, свиме што је око њега. Мада није знао шта заправо жели, ни шта би друго требало да буде, чак и кад би било могуће. Ударао је на себе и на оно што му је било најближе, на жену. Ударајући, трошио је накупљену муку, ослобађао се неиздржљиве напетости што га је затекла као сирова грана савијена у лук. Није ни знао да је то гађење од живота, и да му нема спаса. Страдао би на било који начин, умро би од пића, био би убијен у тучи, скочио би са стијене у море.
Меша Селимовић: ОСТРВО
Просвета - Београд (1974)
Нема коментара:
Постави коментар