БУКТИЊА 39; Неготин 2014.

СРПСКИМ БЕСМРТНИЦИМА

„Они заиста јесу наши дедови и очеви, 

а колико смо ми њихови потомци — 

нека свак упита себе!“ 

Антоније Ђурић

Овај број Буктиње објављује се поводом стогодишњице од избијања Првог светског рата, највећег оружаног сукоба и највећег ратног страдања у дотадашњој историји људског рода, до којег је дошло услед империјалистичких тежњи Аустроугарске и Немачке, а за чије је изазивање оптужена Србија, која тек што је била изашла из ослободилачких Балканских ратова, у којима је много искрварила. Велики рат није био само највеће пострадање српског народа, Голгота, но и нови тријумф слободољубног српског ратника, који је витештвом својим задивио свеколики правдољубиви свет. Овим бројем Буктиње припаљује се неугасива свећа сенима оних који животе своје у Првом светском рату уградише у величанствену победу Добра над злом, Правде над неправдом, Живота над смрћу. Слава им! 

 Уредник

МАЧВА 1914

                     Лазару Скалушевићу

И моје су кости остале
по гудурама и јамама.
пе голготама, леденим кршевима,
Проклетијама студене Албаније.
Међ’ шљивама те уплакану
оставих. Вратили смо се
рањени и крвави, Теби.
Гледам твоје очи
док са гране висиш.

Саша Скалушевић

СРПСКА ТРАГЕДИЈА

Требало је имати м*** и стиснути зубе 
Да би се носећи барјак препјешачио Балкан 
Уз прасак топова од сјевера ка југу 
Па онда натраг — 

Требало је имати м*** и крварити за сваки 
Камен и бразду земље Србије 
Од скромног сељака у чакширама и опанку 
Постати ратник — 

 ... 

Копао је и ровове и гробове 
И јецао и клецао кроз гудуре и врлети 
Проклињао и псовао дан кад га зачеше 
И кад је свијет угледао 
И умирао је на бојном пољу 
И изрешетан на бодљикавој жици 
И бунцао у грозници све и свашта 
И о Господа се огријешио 
Али му ни на памет никад није пало 
Посустати 
Одустати 
Предати непријатељу 
Чак ни јалову њиву ни црвљиву шљиву — 

 ... 

А данас срамота за нас 
Тешко ми и пада набрајати чемер и јад ...

Мирослав Б. Душанић

ЛЕГЕТСКА НОЋ 

У ноћ неизвесну,
у свесно смртољубље,
у неку реку незнану,
тону све дубље.
Никад се више у свом Тимоку
огледати неће.
Крај њега само копнеће свеће
и цвеће летобудно –
није узалудно!
Живот не вреди ништа,
сада је смрт на цени,
Легетско поље
у недра их прима.

Горан Вучковић

Горан Вучковић: Одговор на тужну љубавну песму

Одговор на тужну љубавну песму

   за Никиту Станескуа, посхтумно

Опет је зора осванула нова
и ако сам јуче сахранио себе
у колевку неког несретног
још нерођенчета.
Изнова је замирисала моја ливада
и ако су јуче бесни косачи
безосећајно тлачили њено зеленило.
Из мога ока опет блиста суза,
већа од свих река, од свих мора
и ако је од туге јуче пресахла.
Поново падају кише, листају горе,
девојке се смеју,
на Калимегданима Сретени
срећу траже.
А ја мртав и свестан
колико су лажи слатке,
колико су заблуде лепе
и да нисмо постојали.
Кад би бар велика бела птица
поново снела месец на небо.

Горан Вучковић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Избор из БИБЛИОПИСА

КОРОВ 

Кад су увенули виногради
Остали смо без сјенки
Био је то један од првих знакова
Да свијет пропада
Имали смо још увијек ливаде
Али брзо их је запосјео коров

Кад су увенули виногради
Престали смо
Да посјећујемо светилишта
Иако смо били велики вјерници
У борби са коровом
За одласке нисмо нашли времена

На почетку смо га успјешно сузбијали
Временом се исцрпили и одустали
Спржило нас сунце
Није било винограда и његовог хлада

Кад смо хтјели поново у цркву
Да се Господу пожалимо и помолимо
Нисмо могли
Свуда око нас је бујао коров

Мирослав Б. Душанић

Александар Марић

1914. РЕКЕ

Не прелазите наше реке
Заведене у књиге староставне
У њиве питоме не залазите
Села не дирајте
Куће од земље и сламе

Не прелазите Дрине, Саве
До Мораве и Ибра
Не ступајте чизмом
Станите пред градовима
Оружје спустите

Не изазивајте крв
Да вам се животи
Не претворе у камење
Планина уз које
Нисте смели да кренете

Станите да ради нас
Не пропаднете и не погинете
За вечну част и поклон
Да због нас грешних
Не изгубите спасење

Јер име вам већ бледи
Брише га наша крв
Круни се ваше царство
И не само ваше
Круне се котрљају

И тону у нашим рекама
Колубарама, дринама

2014.

Александар Марић

Горан Вучковић (рад Виолете Кевро из Костолца)

ОСМОВЕКОВНО БДЕЊЕ БЕЛОГ АНЂЕЛА

Још Владислав језди покрај Пријепоља,
сенке Немањића по Расу вијоре,
док Бели анђео, то је Божја воља,
наткривљује ведре Милешевске зоре.

Из праха се буде јутра осављена
као вечни знамен светог мученика,
а ноћ дуга, мркла, краћа је од трена,
са Врачара сјаје мошти небесника.

Молитву кроз шапат, бескрајну тишину,
квари моја рима што из пера никне
и из уста цвета божур кроз празнину -
да због живе ране још једанпут крикне.

Горан Вучковић

Роман Кисјов

НАТПИС НА КАМЕНУ

На дан Страшног суда
Неустрашив ће стати
пред Судијом само онај
Који је на земљи
са страхом Божјим живео

Роман Кисјов
/Са бугарског превео: Александар Марић/