 |
за Никиту Станескуа, посхтумно
Опет је зора осванула нова
и ако сам јуче сахранио себе
у колевку неког несретног
још нерођенчета.
Изнова је замирисала моја ливада
и ако су јуче бесни косачи
безосећајно тлачили њено зеленило.
Из мога ока опет блиста суза,
већа од свих река, од свих мора
и ако је од туге јуче пресахла.
Поново падају кише, листају горе,
девојке се смеју,
на Калимегданима Сретени
срећу траже.
А ја мртав и свестан
колико су лажи слатке,
колико су заблуде лепе
и да нисмо постојали.
Кад би бар велика бела птица
поново снела месец на небо.
Горан Вучковић
 |
Нема коментара:
Постави коментар